Други Руски Добровољачки Одред

Руски добровољци појавили су се у Србији на самом почетку сукоба – 1991. године, док су организовани одреди почели да се појављују у зонама сукоба отприлике од јесени 1992. године.

Постоје сазнања о томе да је у Републици Српској Крајини деловао вероватно први организовани одред козака из града Перм. Подаци о том одреду врло су оскудни. Септембра 1992. појавио се у Требињу, у српској Херцеговини, Први руски добровољачки одред. Свој назив и саму чињеницу појављивања дугује Јарославу Јастребову или, према другим подацима, Јастребовском, који је у то време играо кључну улогу у настанку руског добровољачког покрета у управо образованој Републици Српској на територији Босне и Херцеговине. Тај човек је, користећи свој ауторитет међу српским родољубивим организацијама, предложио стварање организованих добровољачких одреда у саставу Војске Републике Српске. Срби су га подржали и доделили ресурсе, те су руски добровољци од септембра 1992. почели да образују организоване одреде. Јастребов је смилио њихов назив. Требало је да се зову РДО са редним бројем. Предложено је да њихов општи назив гласи „Царски вукови“. Одмах додајемо да се тај назив није одомаћио међу добровољцима, за разлику од РДО. Такође је смислио и посебан знак припадности тим одредима – црну беретку са кокардом у виду двоглавог орла.

Јастребов је непосредно у Москви учествовао у такозваном формирању одреда, па чак и у именовању руководства тих одреда. Тако је управо Александар Мухарјов, свима познат као Ас, постао командир Другог РДО кога је непосредно у Москви именовао Јастребов. А одабир добровољаца одвијао се на следећи начин. Повереници Јастребова у козачким структурама Москве и Санкт-Петербурга предлагали су козацима, већином ветеранима – добровољцима рата у Придњестровљу, да крену у Србију како би бранили своју православну браћу. При том су обављали формалности око добијања пасоша и плаћали возну карту Москва–Београд.

Ти предлози изазвали су велико занимање међу добровољцима-козацима. У јесен 1992. на тај начин је у Републику Српску упућено око 40 добровољаца. При томе је заинтересованих било 10 пута више.

Први одред, као што је већ споменуто, настао је у Херцеговини, у Требињу. Нажалост, та јединица није била организационо изграђена. Немамо јасну представу о структури одреда, његовим командирима ни борбеном путу, премда фрагментарне успомене његових учесника говоре да се Први РДО достојно борио. Други руски добровољачки одред настао је у Вишеграду. Први добровољци у том прекрасном граду на обали Дрине у источном делу Босне појавили су се 30. октобра 1992. године. Тада је стање на том делу фронта било јако тешко. Пре тога Срби су изгубили град Горажде који су држали готово пола године. У зони Вишеграда, у чијем суседству је зона Горажда, противник се налазио у непосредној близини града, држећи га под минобацачком и снајперском ватром. Претња пада Вишеграда била је више него реална у новембру 1992. године. Противник је тежио да обједини енклаве Горажде, Жепа и Сребреница у целовит простор. На путу ка том циљу стајао је управо град Вишеград. У таквим приликама је појављивање првих руских добровољаца у граду изазвало невероватан полет како у српској војсци тако и међу становништвом. Још неколико добровољаца стигло је 1–2. новембра. До 4. новембра Други РДО имао је укупно 5 руских добровољаца. Одредом је командовао, као што је већ речено, Александар Мухарјов – „Ас“.

Иако добровољци у граду нису провели ни читав дан, већ су добили униформе, оружје и понудили да изврше извиђање околине. После првог упознавања са ратиштем, предложено је да се изведе прва борбена операција. Други РДО у саставу петорице руских добровољаца, наоружан аутоматским пушкама Калашњикова југословенске производње, тромблонима и пушкомитраљезима Калашњикова југословенске производње, кренуо је 5. новембра 1992. у рејон села Холијаци. Операција је имала за циљ извођење борбеног извиђања у рејону тог села, које је у непосредној близини утврђеног рејона Почивала, одакле је противник стално отварао минобацачку и артиљеријску ватру на град. Савладавши тешко проходан терен (планине обрасле густом шумом), одред је стигао до самих кућа у селу Холијаци. Командир је поделио одред – сам је са неколицином бораца кренуо у село, док је део одреда остао на ивици шуме. У селу је дошло до неочекиваног блиског сусрета са противником. У окршају је противник имао губитке. Тај окршај изазвао је пометњу у противничком табору, пошто се ништа слично раније није дешавало. Дотле се одред већ поново сјединио недалеко од села. У међувремену је противник дигао узбуну, мобилисао све могуће снаге и започео грозничаво прочешљавање околине. Добровољцима није успело да благовремено напусте прочешљавани рејон, те су морали да се притаје. Противници су на једном месту набасали на руске добровољце, који су непријатеља дочекали потпуно наоружани, и пробивши се с борбом, извукли се на безбедно место. При томе је лако рањен Валериј Биков – добровољац из Санкт-Петербурга. Одред се раштркао и добровољци су по један и по двојица неколико сати касније избили на Вишеградску хидроцентралу, коју су контролисали Срби. Браћа Срби дочекали су повратак добровољаца почасном паљбом и правим ликовањем, што је прилично зачудило наше добровољце. Испоставило се да је узрок српског усхићења прислушкивање радио-веза босанских побуњеника. Током читаве борбе Срби су помно ослушкивали етар, и чули да су Босанци схватили како против њих дејствује руски одред, пошто је Ас, покушавајући да зароби једног од противника, говорио руски. Сем тога, велики утисак оставио је и спољни изглед добровољаца: сви су били обучени у нове камуфлажне униформе југословенске производње, које су се тада још ретко кад могле видети на бојном пољу, и носили црне беретке. Те камуфлажне униформе Другом РДО поклонили су Црногорци буквално претходног дана. Судећи по радио-слушању, противник је снагу руских добровољаца проценио најмање као батаљон и затражио хитно појачање из Горажда за тај део фронта. Нико није очекивао такав учинак од прве борбе руских добровољаца, тим пре што је првобитно планирано да се руски одреди користе искључиво за моралну подршку Србима који ратују. Касније исход те борбе и потоњих борби током новембра и децембра 1992. године доводе до одлуке Срба да образују веће јединице руских добровољаца на најрањивијим деловима фронта, како би уз њихову помоћ решавали не само задатак психолошке подршке, него и оперативно-тактичке задатке. У децембру 1992. године на састанку Другог РДО пети новембар је проглашен за дан оснивања Другог руског добровољачког одреда.

У историји Руског добровољачког покрета Други руски добровољачки одред заузима посебно место зато што је, премда Други, заправо био први добро организовани добровољачки одред са својим командирима, символима, традицијама, постојаним саставом и структуром. Касније образовани Трећи РДО и Други Обједињени РДО заправо су преузимали традиције Другог РДО. Значајну улогу одиграло је и то што је одред постојао готово годину дана, што је важна чињеница за рат попут оног у Босни 1992–1995. године. Можемо се присетити десетак руских добровољачких одреда, али су међу њима најуспешнији били Други РДО, Трећи РДО и „Бели вукови“. При томе се, наравно, легендарни одред „Бели вукови“ не може сматрати искључиво руском формацијом. Занимљива је и чињеница да је током годину дана рата Други РДО променио три пункта дислокације. Његов ратни пут водио је кроз састав три корпуса Војске Републике Српске – Дринског, Источнобосанског и Сарајевско-романијског, што такође говори о јединствености те формације.

Важно је истаћи борбени дух духовно-моралну настројеност добровољаца Другог РДО. Од самог почетка свог постојања Други РДО је у својим редовима неговао идеју добровољаштва и православне руске војске. Молитва је стално присуствовала у животу добровољаца, на шта су српски свештеници Вишеградске цркве обраћали пажњу у проповеди својим парохијанима. Општи братски дух Другог РДО и сада живи. Важно је што су готово сви добровољци осећали да су део руског добровољачког Белог покрета и козачких традиција. Сви борци тог одреда поносно се сећају свог учешћа у њему.

Борбени пут

Други РДО започео је 5. новембра 1992. године свој ратни пут у Републици Српској. Најизразитију епизоду на том путу представља, свакако, Вишеград. Ту су добровољци током новембра и децембра 1992. активно учествовали у операцијама за ослобађање предграђа Вишеграда. У то време су борбе биле врло интензивне, и каткад су добровољци трипут током дана кретали у борбене операције. Одред је 3. децембра 1992. учествовао у операцији ослобађања општине Почивала, где се налазио велики утврђени рејон непријатеља. У тој борби одред је имао прве озбиљне губитке. Погинуо је Андреј Нименко и тешко рањен Игор Казачевски. Одред је крајем децембра 1992. започео дуготрајне борбе у рејону узвишице Заглавак, чији циљ је било обезбеђивање плацдарма за будућу опсежну офанзиву Војске Републике Српске у кањону Дрине. Други РДО је не једном освајао узвишицу Заглавак и избијао у рејон села Ђанкићи, где је крајем децембра 1992. командир одреда Ас заузео непријатељски бункер. Тај случај широко је познат и не једном описан у разној литератури.

Крајем децембра 1992. – почетком јануара 1993. у саставу Другог РДО образована је минобацачка група. Организовао ју је и њоме командовао Едуард – артиљеријски официр-падобранац. Особеност те групе чинило је то што су се послужиоци минобацача кретали одмах иза добровољаца и подржавали их минобацачком ватром. На тај начин су деловали у операцији у селу Тврковићи, у борбама код Рудог и у рејону Прибоја.

Друга половина јануара 1993. памти се по учешћу одреда у операцијама са ослобађање територије Рудог, коју је непријатељ дрско заузео. Борбе су се одигравале у тешким планинским условима. Одред је почетком фебруара 1993. пребазиран у рејон села Прибој на североистоку Босне, недалеко од Угљевика. Тамо су добровољци водили активне борбе на Мајевици. Ту је јуначки погинуо Дмитриј Чекалин. Одред је маја 1993. прешао у рејон села Прача недалеко од Пала – у то време престонице Републике Српске. Ту су добровољци водили борбе на такозваном „Алаховом путу“ – планинском путу који повезује Сарајево и Горажде. У јесен 1993. већина добровољаца из Другог РДО напустила је Прачу. Део њих кренуо је у Сарајево и ушао у састав Трећег РДО, а део се вратио у Отаџбину. Последњи представник Другог РДО у Прачи био је Александар Терешченко – добровољац из Кијева, који је тамо остао до почетка 1994. године.

Командири

Први командир Другог РДО постао је Александар Мухарјов, свима познат као Ас. Александар је родом из Сибира, 1992. је ратовао у Придњестровљу. Као што је већ речено, за командира одреда именовао га је Јарослав Јастребов. Треба истаћи да Мухарјов због здравственог стања није служио у Совјетској армији. И поред тога, успешно је командовао одредом. Његов ауторитет признавали су искуснији борци у саставу Другог РДО.

Други командир одреда од фебруара 1993. постао је Едуард из Санкт-Петербурга. Едуард је био професионални војник. Завршио је артиљеријску војну школу и служио у ваздушно-десантним снагама. Током 1980-их година служио је у Авганистану. Оружане снаге је напустио у звању мајора. Током његовог командовања одред није имао губитке.

У Прачи је од маја 1993. одредом командовао Трофимов Михаил Викторович – јединствени човек из града Одесе. Официр, ветеран рата у Авганистану, каскадер из Одеског филмског студија, више пута рањаван, двапут је покушао да се прикључи француској Легији странаца. По признању већине добровољаца, Трофимов је поседовао изванредан шарм. Сви су га волели. Михаил Трофимов је једини командир одреда који је свој живот дао за браћу Србе – током неуспеле диверзантско-извиђачке операције. После Михаилове погибије на челу одреда је привремено био добровољац из Харкова.

Борци

У саставу Другог РДО било је укупно око 50 добровољаца. Нажалост, немогуће је после 20 година сетити се свих имена. Навешћемо само нека од њих.

Валерий Биков из Санкт-Петербурга. Први добровољац који је стигао у Вишеград. Погинуо у пролеће 1995. године у Сарајеву. 

Андреј Нименко. Учесник борби у Придњестровљу. Погинуо 3. децембра 1992. године. 

Игор Казачевски из Санкт-Петербурга. Тешко рањен 3. децембра 1992. године.

Валериј Гаврилин из Гродна. Учесник борби у Придњестровљу. Једини од свих током 2,5 године није напуштао ратиште. Погинуо 5. априла 1995. године у Сарајеву.

Александар Кравченко. Најмлађи добровољац Другог РДО. Када је стигао у новембру 1992. године имао је 20 година. Тешко рањен на узвишици Заглавак 12. априла 1993. године. Награђен Златом медаљом „За храброст“ Републике Српске.

Александар Рудаков. Добровољац из Санкт-Петербурга. 

Игор. Добровољац из Санкт-Петербурга с надимком „Газда“. 

Дмитриј Чекалин. Погинуо марта 1993. године у Прибоју.

Иља Ибајев. Добровољац из Караганде.

Пјотр Малишев из Москве. Погинуо 1995. године.

Анатолиј Астапенков. Добровољац из Перма. Погинуо јануара 1994. године у Сарајеву, ратујући у саставу Трећег РДО.

Дмитриј с надимком „Румун“. Добровољац који је ратовао у Придњестровљу.

Александар Тептин. Погинуо заједно са Михаилом Трофимовом 1993. године.

Александар Терешченко. Добровољац из Кијева. Последњи борац Другог РДО.

…и многи, многи други… Користимо ову прилику да замолимо учеснике одреда или њихову родбину да нам саопште имена осталих добровољаца Другог РДО. 

Застава одреда

Други РДО добио је своју заставу децембра 1992. године, после борби 3. децембра. Добровољци су на састанку одлучили да њихов символ буде у виду црно-жуто-беле Империјске заставе, на којој у горњем углу уз држак на црној позадини пише „2 РДО“. Заставу је Александар Кравченко наручио у малој кројачкој радњи на ушћу Рзава у Дрину. Та застава је заједно с одредом прошла читав његов ратни пут – од Вишеграда до Праче. Добровољци су је у јесен 1993. године, претходно написавши на њој имена свих учесника одреда, предали на вечно чување руској цркви у Београду. Заставу је примио настојатељ храма протојереј Василиј Тарасјев. Свештеник је био представник оних Руса који су се населили у Београду после грађанског рата у Русији. У том храму је застава руских добровољаца током неколико година стајала поред гроба генерала Врангела. Ту је била и мермерна плоча с урезаним именима руских добровољаца погинулих до 1993. године у Босни.

Закључак

У Вишеграду је 5. новембра 2011. године постављен споменик руским добровољцима, погинулим у Ораџбинским ратовима српског народа 1991–1999. године. Покретачи тог историјског догађаја неколико година нису могли да одлуче где и кад да се тај споменик постави. Разматране су разне могућности – Српско Сарајево, Бијељина и друге. Али Господ је хтео да тај величанствени споменик руским добровољцима буде постављен управо у Вишеграду – граду у коме су ратовала три руска добровољачка одреда (Други РДО, козачки одред, Други ОРДО). У граду, у коме се према успомени на руске добровољце односе с великим поштовањем, на гробовима руских добровољаца увек се могу видети упаљене свеће.

Тога дана је читав град изашао да ода пошту својим браниоцима који су превалили неколико хиљада километара из далеке Русије да бране Православље у српској земљи. Можда ће у будућности тај град добити назив „града руске ратничке славе“ коју су руски добровољци у она за Русију тешка времена испољили у далекој Србији.

Одреди добровољаца из 1990-их година нису били једини или први. Руско добровољаштво у Србији има историјске корене. Тако су 1876. године руски добровољци на челу са генералом Черњајевом кренули у Србију да изврше дужност братске хришћанске љубави.

Седамдесет шесте године
Објавио Турчин рат.
Турчин сеци, Турчин удри,
Поробљава Србију.
Наша Србија је тада
Руског цара молила.
Руски бели царе,
Упути нам одред свој,
Упути нам одред свој,
Заробићемо Турчина у свитање.

Тако су и крајем 20. века одреди руских добровољаца у име Русије дошли и стали раме уз раме са својим истоверном браћом Србима, запречивши пут злу. Нико их није позивао осим њиховог ватреног срца. Они су одбранили братски народ, нису осрамотили част Русије, испољили су снагу руског духа. Иза свих тих речи стоје дати животи и проливена крв. Сами добровољци се врло скромно односе према свом учешћу у том рату. Али што више време протиче, тим очитије сија слава хришћанске љубави и људског подвига оних што живот свој не пожалише за браћу своју.

РУСКИ ВИТЕЗ

(Свим Руским добровољцима који су бранили Српске земље)

Стигао је возом пред само свануће,
Нити га ко чека, нит` га ко пратио,
Помисли: добро је,тако сам и хтио,
Дочекаћу звјери далеко од куће.
Бранићу је овдје,на вјечној Голготи,
Ту гдје Православље усред мрака сија,
Гдје је народ братски,непокорни,чија
Надчовјечна храброст змију Крстом кроти.
За трен се нашао на линији ватре,
Пред њим плаћеници,за њим нејач цвили,
Само Срби смију пркосити сили
Што хоће да све што душу има затре.
Сваки педаљ земље ораху гранате,
Порумење небо од црвене пјене,
Урлик аветињски беретке зелене
И шапат анђела: Узми барјак брате.
Узми…душманин га дирнути не смије,
Док си ту с нама је матушка Русија,
Са тобом ћу мртав носити га и ја,
Ал` никад не смије престат` да се вије.
Зачу поклич: За Крст, за славу, јунаци!
Видје како лете хитрије од сјене,
А чудесним сјајем гораху им зјене,
Хтједе и он с њима, ал` га нешто баци… 
Обоји му чело топлом и љепљивом
Крвцом што бијаше и Руска и Српска,
И несташе лица искежена, мрска,
Само изнад главе један облак сиви…
Дрхтавом се руком благо прекрстио
И шапнуо тихо: Бог чува Матушку,
Одгурнуо своју поломљену пушку,
Али барјак онај није испустио.
И сад му виори врх часног узглавља
Са слободном свијету као сунце сија,
Ту су збратимљене Србија, Русија…
Бедем неразвални светог Православља.

Аутор: Невен Милаковић




4 коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *