Приче ветерана

Ђондир

Пише: Светозар ПејовићПеја

Негде у Босни, ’90. и неке, био сам сведок страдања и погибије тројице наших бораца. Тада су од експлозије гранате хаубице Алијиних артиљераца на лицу места погинули Ђондир и Робија, а Риле тешко рањен. Том приликом је тешко рањен и Чираш, новинар. Граната је пала буквално под ноге Рилету и Ђондиру.

Ђондир СДГПокушаћу да се присетим детаља пре него што их заборав покрије.

У импровизованој амбуланти седим са Олгом Николић, нашом болничарком, и са још пар момака из мог вода кад се све одједном затресло, попуцаше стакла на кући, наста мркли мрак. Истрчавамо из куће, напољу се не види прст пред оком од гарежи а мирис сагорелог експлозива штипа за нос. Кад су се дим и гареж разишли видим Ђондира и Рилета како леже на земљи, поцрнелих лица од гарежи. Ђондир је непомичан, Риле лежи на леђима и покушава да се подигне на лактове. Прескачемо ограду која нас дели, ја прилазим Рилету а Олга покушава да окрене Ђондира. Риле се онако црног лица већ придигао и гледа у своје ноге. Гледа у нешто чега више нема. Граната му је разнела обе ноге до изнад колена. Из покиданих ногавица вире кости. Некаквим каишем сам му подвезао леву ногу а десну нисам имао чиме па сам је стегао рукама. Крв шикља, једва успевам да је зауставим. Риле онако у полуседећем положају гледа, ја му вичем да легне. У глави ми је било да не сме да види да је остао без обе ноге.

– Лези, лези бре! – дерем се из свег гласа, а он мирним и сталоженим гласом каже да стегнем јаче, пошто и даље крвари! Тог момента ме је збунила његова хладнокрвност. Убрзо стиже Лендровер санитет, болничарка из друге јединице је чула на вези да нам је била потребна помоћ. Убацујемо Рилета, ја му и даље држим десну ногу, крв ми пробија између прстију и прска на све стране. Покушавам да зауставим крварење. Лендровер скаче преко неких рупа, Аветна, тако смо звали ту болничарку због њене луде храбрости, вози неком пречицом. Риле се још једном подигао на лактове и опет мирним гласом, само једна реч – БОЛИ!

Вероватно сам му нешто причао да бих га смирио, а њему то смиривање уопште није било потребно, био је невероватно миран и присебан. Стижемо у локалну амбуланту и пребацујемо га на болнички лежај где му доктор руком чупа здробљене кости које вире, намотава му завоје, стеже и успева некако да заустави крв. Опет га пребацујемо у Пинцгауера, санитет, локални возач га вози у прво веће место где има боље опремљена болница. Ми се враћамо у „нашу“ кућу. Тамо лежи Ђондир, поред њега лежи Робија. Гледам Ђондира и не могу да верујем да више није жив. Увек је био духовит и пун прича. Надимак је добио по трактору Џон Дир. Он је то изговарао са Ђ и мангупи му налепили Ђондир. Лежи онако непомично, виде му се ране од гелера по стомаку. Сноп му је кроз леђа изашао на стомак и груди. Робија, дечко који има можда двадесет и пар година лежи поред, као да спава. На њему нема рана, нисмо могли да их пронађемо. Тек касније сам чуо да му је гелер пробио потиљачну кост и рана је била смртоносна. Од косе нисмо могли да је видимо, а није ни крварила. Новинара кога смо звали Чираш су одвезли другим колима. Био је теже рањен, изгубио је једно око а ногу су му једва спасили, у старту је личило да ће морати да се ампутира.

Осталим војницима смо наредили да се не групишу пошто смо стално били на мети хаубице са оближње планине. Пошто је непријатељ слушао нашу везу, постојала је опасност да понове гађање са истим координатама. То су они често радили, ако чују да је било губитака са наше стране, сачекају мало, под претпоставком да ће војска да се окупи око повређених, па онда понове хитац.

Са зебњом смо чекали вести о Рилету. Знали смо да су ране тешке и да је доста искрварио а ипак смо се надали да ће преживети.

Риле је био из једног мањег места, из Војводине. Кући је оставио непокретног оца и болесну мајку. Увек је био ћутљив. Био је невероватно уредан. Ако смо били негде на спавању, он би устајао први и обавезно би набрао цвећа и нас би чекала ваза са свежим цвећем за добро јутро. То је у то време било нестварно.

Од експлозије је прошло 3-4 сата. На врата нам улази возач санитета, војник Војске Републике Српске. Човек плаче, покушава нешто да нам каже а не може. Кад се смирио мало, почиње да прича. Покушава да нам објасни да је дао све од себе да стигне на време. Опет плач. Риле му је умро на улазу у то место где се налазила болница. Кроз плач каже да је доживео нешто што раније никад није.

РИЛЕ ГА ЈЕ ПИТАО ДА ЛИ СМЕ ДА ПЕВА!

Риле, наш Риле је певао док је умирао!

Док ово пишем, стеже ми се грло. У глави ми је реченица коју мој таст често има обичај да каже:

– ЈЕБО МАТЕР, ШТО САМ СТАРИЈИ СВЕ САМ НЕКАКО ПИЧКАСТИЈИ!

Да је наш Риле живео и овако умро у време партизана, био би НАРОДНИ ХЕРОЈ!

РИЛЕ, ЈА ТЕ НИКАД НЕЋУ ЗАБОРАВИТИ!

Светозар Пејовић – Пеја

Коментари (3)

  1. Фића каже:

    Једног дана кад се преселимо у Небеску Србију, упознаћемо ове јунаке. Слава вам браћо.

  2. Elaine каже:

    The West condemned Serb soldiers as monsters, but it was NATO who committed the atrocities, they who painted the Serb soldiers with blood on their hands…..yet it was NATO who was the aggressor killing under the lies and false accusations while Serbs defended their country and rights against threats from an increasingly hostile world. We know all too well the bravery and discipline of Serbia’s soldiers – the very countries now attacking Serbia were only too grateful and reliant on Serb bravery against all the odds through two world wars when they saved and protected allied servicemen against the same countries they now defended themselves against and the West now aligned itself with. Serbia never betrayed those it saw as friends, they betrayed her……then turned the bravery and loyalty of the Serbian soldier into a grotesque act of treachery by portraying them as demonic. As friends no one could be blessed or ask better than that of the Serbs……and the West could not have demonstrated more clearly how easy they stab that friendship in the back, for what…???? Greed and power…..then they do not deserve the friendship of Serbs only the forgiveness.

  3. Nije bitno каже:

    Tako je bilo cekali su u redu za rucak ili veceru ne secam se vise…pricao sam sa robijom pet minuta pre toga…imali su vizuelni kontakt i snimili kad se jede svaki dan u isto vreme

Напиши коментар