Анђели не умиру

Песник: Ведран Војновић

На Илиџу стиг’о из града са Нишаве,
Блиставога знања, каријере блиставе,
Под Игман са Пала јер је било ближе,
Да рањени Србин теби дође брже.

Оставио све: дјецу, жену, мајку,
Над нама да спрјечиш ту „крваву бајку”,
Пратили те твоји са сузама у очима,
Јер се сутра можда нећеш вратит’ њима.

Ти марио ниси за метке и гранате,
Борио се за то, да сви се кући врате,
Ал’ текшо је било дјечија тјела сјећи,
Спасио си много, мало је то рећи.

Сјећ’о си се увјек дјевојчице Слађе,
Њених плавих очију и ситније грађе,
Покушао све си и за њу се борио,
Ал’ Бог је одлучио и очи јој затворио.

О једном тренутку причао кроз сузе,
Кад сина и мајку Бог за минут узе,
Осјетила мати, син јој небу одлази,
Склопила је очи и за њиме полази.

А кад друга режеш, а срце му спава,
Треба мирна рука, а и бистра глава,
И гле чуда Божијег у најгорим мукама,
Васино срце закуца у Лазиним рукама.

Спасао си дјеце не зна им се броја,
И свима си прич’о „то су дјеца моја”,
Заборавит’ те неће наша поколења,
Живјећеш са нама до поновног виђења.

Кад је било тешко и најгора мука,
Нама си ти био ко Божија рука,
Без тебе се не би имали чему надати,
Фалићеш нам вјечно наш „анђеле брадати”.

И Бог ће те питат’ исто што и мати,
„Је л’ врједело сине толику жртву дату?”
Твог одговора знам скоро свако слово,
„Боже врати ме доле ако треба поново”.

Овде ниси мого’, на небу се одмори,
Србин сваки, Лазо, за душу ти се моли,
А сад бол и понос нама душу раздиру,
Нема те, а знамо — АНЂЕЛИ НЕ УМИРУ!




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *