23 ГОДИНЕ ОД ХЕРОЈСКОГ ПОДУХВАТА: Стеван Попов, човек који је спасао 40.000 људи

На данашњи дан, 17. априла 2015. навршавају се равно 23 године од херојског подухвата пилота ЈАТ-а, резервног официра ЈНА Стевана Попова, који је са својом посадом, авионом Боинг 707, популарним кикашом за двадесетак дана из пакла Сарајева, летећи даноноћно, спасио скоро 40.000 људи. Ради се о карго авиону Б-707, који је ЈНА заплијенила на загребачком аеродрому због илегалног допремања оружја хрватским зенгама.

Stevan-Popov-pilot

Много људи је те године са сарајевског аеродрома превезено и малим транспортним авионима „АН-26“ који примају по педесетак путника. Међутим, „кикаш“ је примао до 500 људи и зато је он био на устима свих који су жељели да се спасе напуштањем Сарајева ваздушним путем.

О тим данима сведочи сећање Миливоја Мила Јовичића, тадашњег директора аеродрома „Сарајево“ који је својевремено написао и објавио књигу „Два дана до мира“, као својеврсно сведочење о људској доброти и из поштовања према онима који су му тог априла, на почетку рата, помагали да преко босанске ваздушне луке из Сарајева избави више од 30.000 људи, махом жена и деце. Прве странице књиге „Два дана до мира“ написао је у мају те исте године у Београду. Завршио је три године касније, као један од бројних избеглица у Торонту.

– Из релативног мира, за само тридесетак дана у Сарајеву смо имали прави рат. Ситуација је постојала све тежа, људи су настојали да из града пошаљу бар жене и дјецу. Аутобуси и возови су стали, индивидуални изласци су били ризични због наоружаних контрола… Само је аеродром радио и зато су људи почели да хрле ка нама. Тих дана ЈНА је почела да евакуише породице војних лица, а „Јату“ и другим превозницима било је забрањено да лете… Војни пилоти, видјевши море народа на аеродрому, тражили су од команде одобрење да повезу те људе и добили га. И, тако је почела једномесечна операција о којој говори моја књига. Војска, којој су то били последњи дани постојања, показала је да је заиста народна. Зато је писање ове књиге било моја дужност према мојим радницима, према пилотима и према јединици ЈНА која је бранила аеродром и свима који су учествовали у том јединственом подухвату – испричао је пре десетак година Миле Јовичић београдском „Гласу јавности“.

У подухвату је у то време учествовало на стотине људи, али се Јовичић у том разговору посебно присећао како су радници аеродрома на посао долазили преко барикада или пребацујући се од једне до друге зграде, скривајући се од снајпериста.

– Али, ипак, ту треба истаћи Стеву Попова, бившег пилота ЈАТ-а, који је био мобилисан у ЈНА и летио на „Кикашу“, карго верзији Боинга 707, којим је спасено највише људи. Хиљаде људи на препуном аеродрому само су говорили о том авиону, он је био симбол наде и спаса. И дан-данас, у ма ком дијелу свијета завршили, нема избјеглице из Сарајева да вам неће причати о „Кикашу“! Можда сте већ чули за причу како је нека жена са двоје дјеце, силним торбама, у општој гужви на аеродрому успјела да дође до авиона, „Кикашом“ стигла у Батајницу и онда схватила да јој нема једног дјетета. Стева Попов, кад се поново вратио у Сарајево, сам је ишао по препуној пристанишној згради и тражио дјете. И нашао га. Треба истаћи и јединицу из Рајловца, која је штитила аеродром, па онда славне „Нишлије“ који су спријечили велику диверзију на аеродрому – набрајао је у том разговору Јовичић и присећао се силних пријатеља који су га у то време звали да некоме помогне…

Није се ту, каже, гледало ко је које националности, нити је то коме падало на памет, нити је било времена за то. Циљ им је био само да оду сви људи који су стигли на аеродром.

– Испочетка је било хаоса, онда су уведени спискови, људи који нису успјели да оду тог дана пописивани су за наредни дан… Било је ту гужве, али је некако ишло. Од раног јутра људи би долазили на аеродором, са дјецом, стварима. Армија је превозила људе бесплатно, о томе су и радио и ТВ испочетка давали обавјештења. Кад дође „Кикаш“, он прими око 500-600 људи, на аеродрому се то осјети, притисак попусти. Било је дана кад је „Кикаш“ слијетао по 5-6 пута дневно. Пред крај априла аеродром се нашао на удару и „зелених беретки“. У десетак дана била су три јака напада на аеродром, а у једном минобацачком нападу доста опреме је оштећено. Најтеже нам је пало што су уништене четке за чишћење писте, али онда би наши радници ишли на писту и рукама купили гелере! Тако је то било – испричао је тада Јовичић.

Сам Стеван Попов, који је синоћ гостовао у једној емисији РТС-а, скромно се присетио тих времена причајући како је неких дана летео и по пет – шест пута на линији Београд – Сарајево, слећући у Сарајево и по мраку, према обрисима околних брда, присећајући се препуног авиона у коме су људи седели на поду, сабијени као сардине, али, захвални што се избављају из Сарајева…

 

Искра




1 коментар

  1. Dobrivoje-Valjevac

    Divim se ovoj LJUDINI od coveka!
    Pitam se samo, da li se iko setio da ga bar odlikuje Ordenom Obilica, Svetog Save, ili vec…
    Drzavo, ako te ima, NIKAD NE ZABORAVLJAJ ovakve HEROJE!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *