Досије

Злочини без казне

Пише: Александар Павловић

Откривамо најстроже чувану државну тајну: српске власти 20 година сакривају да је у Сиску 1991. године убијено 712 Срба, како би Хрватска могла да уђе у ЕУ

Један од највећих масовних злочина током рата у Хрватској, десио се у Сиску, где је зверски побијено 712 Срба, и то на најсуровије начине. Тако је седамнаестогодишњи Берислав Тривкановић жив ошурен врелом водом, деветнаестогодишња Љубица Солар убијена снајпером у својој девојачкој соби у центру града, Драган Бишкоповић је растргнут између транспортера и трактора, а Милан Чекало обезглављен. Све су ово знали, а ћутали сви, почев од Милошевића, преко Ђинђића, Живковића, Коштунице,Тадића,Томе Николића… А разлоге знају само они.

Готово је невероватна чињеница да српске власти, али и медији, никада нису покушале да разреше питање највећег злочина према Србима у Хрватској у протеклом рату, а да су о томе ћутали и сви домаћи и светски медији, да је и Хаг прећутно прешао преко тих чињеница, иако се највеће страдање Срба у Хрватској, веће чак и од Вуковара, десило у Сиску, у чијој је општини убијено 712, а само на једном месту у граду за неколико дана је убијен 121 српски цивил. Због српске немарности и хрватске вештине скривања сопствених злодела у „домовинском“ рату, овај злочин би можда био и заборављен да 2009. године, да хрватски независни новинар Домагој Маргетић није објавио списак 611 убијених сисачких Срба, по имену и презимену, који су страдали 1991. и 1992. године, за шта је оптужио Ивана БобеткаЈосипа БрајковићЂуру Бродарца, Владимира МиланковићаЖељка ХлишићаДрагу Бошњака и још неколико десетина сисачких Хрвата.

Због изношења ових чињеница, хрватски министар унутрашњих послова Томислав Карамарко је 2009. године поднео кривичну пријаву против Домагоја Маргетића „због одавања државне тајне“, а под притиском појединих европских земаља које под будним оком држе Хрватску пре њеног уласка у ЕУ, сисачко тужилаштво послало је у Жупанијски суд у Осијек прошле године податке о 35 жртава злочина, али нису назначили да је то број који је утврђен до 2002. године, чиме су хрватске власти хтеле само да изврше још једну обману.

Спаљивање лешева у железари

Ако је разумљиво због чега Хрвати ћуте о ликвидацијама, никако не може бити разумљиво зашто нити једна српска власт у последњих двадесет година није тражила да се расветле злочини над Србима у Сиску, иако постоји довољно сведока који о томе могу да сведоче. Посебно због тога што су у Сиску почињени најмонструознији злочини у рату на просторима бивше Југославије.

Тако су, на пример, неоусташки монструми 10. септембра 1991. године убили седамнаестогодишњег ученика другог разреда средње школе, Берислава Тривкановића из Сиска, кога су одвели на некадашње насеље Омладинских радних акција на Галдову, популарно ОРА, и поливали га врелом водом док није преминуо у најстравичнијим мукама. Истог дана су одсекли главу и набили на колац Милану Чекалу из Кињичке.

У стравичним мукама страдао је и Драган Бишкоповић из Бестрме, кога су три недеље раније у Комареву крај Сиска, прво претукли и изболи ножевима, а потом везали ногама за транспортер, а рукама за трактор и растргли га!

Тих дана је убијена и деветнаестогодишња средњошколка Љубица Солар која је упуцана снајпером, док је пеглала у својој девојачкој соби у војној згради у центру Сиска, само зато што је Српкиња. Посебно је интересантно да је сведок тих злочина био Немац Клаус Курт који је као тинејџер, са 18 година дошао у Сисак као добровољац, да се бори са Хрватима, јер је мислио да је рат видео игрица и који је ту своју авантуру платио главом, јер је написао родитељима шта је видео, а усташе су му отвориле писмо и одмах затим га стрељале, јер мртва уста не говоре.

Један од најнеугоднијих сведока који је све испричао и новинарима, али и страним истражитељима, био је и Хрват, Стјепан Комарац (83) који живи у сисачком насељу Галдово на обали Саве, стотинак метара од ОРА-е, и који је двадесет година истраживао све злочине у Сиску. Он сведочи о овим страшним догађајима:

-Тај списак од 712 жртава није потпуно проверен, али ја могу са сигурношћу рећи да имам податке за 121 особу српске националности које су убијене у Сиску, за пет Хрвата и младог Немца Курта. За те особе постоји све, од посмртних остатака, до места и времена убиства, па до извршилаца. Ја сам на томе радио двадесет година, а лично сам гледао убиства, јер станујем на Галдову. Хрватску никако не би требало пустити у ЕУ док се не разрачуна са својим злочинцима, јер је у њој још увек дух Фрање Туђмана који је неоспорно најодговорнији за ове злочине. Ово што се сада догађа са суђењима за те злочине је фарса. а најбољи доказ за то је да је можда највећи злочинац, тадашњи начелник МУП-а Осијек Ђуро Бродарац пуштен да умре прошле године, па је сада ваљда хрватском правосуђу лакше да прикрије оно што се стварно дешавало у Сиску. Он је преминуо од инфаркта а уопште није лечен иако се знало да има висок крвни притисак и проблем са срцем – тврди господин Комарац.

Најпоузданији извори говоре да је први човек који је темељно проучавао злочине над Србима у Сиску, био и бивши председник Централног комитета савеза комуниста Југославије, Стипе Шувар, и да је дошао до веома поузданих података шта се све дешавало у насељу ОРА и њених десетак барака, Јодној бањи у центру Сиска, као и Котар шуми на ободима града где су Срби мучени струјом, клани и убијани. Такође, и да је дошао до веома прецизних података о спаљивању лешева у сисачкој железари и бацању у Саву, чиме се уствари може објаснити разлика између 712 особа српске националности из подручја Сиска које се воде као нестали, и 121 особе чији су лешеви нађени. Међутим, изненадна смрт 2004. онемогућила га је да своја сазнања и обелодани, па се на то чекало пет година, када је истину о страдању Срба у Сиску обелоданио Домагој Маргетић.

У Сиску, који је имао око 30 одсто Срба, они практично више не постоје, односно њихов постотак је сведен на свега два до три одсто. Зато су гротескно изгледала суђења која су почела у Сиску, где се судило сисачким Хрватима, након двадесет година, пошто су побили и протерали своје комшије Србе.

Наравно, ни тога не би било да није било изузетно снажног притиска појединих европских земаља које нису желеле да приме у ЕУ Хрватску у којој живе ратни злочинци који су починили најмонструозније злочине након другог светског рата. И Јадранка Косор је признала 2008. године у Глини да је хапшење ратних злочинаца услов да се затвори 23. поглавље правосуђа за прикључење ЕУ, и да је Европа тражила да се суди у Загребу, Сплиту, Ријеци и Осијеку где су пребачени сви предмети ратних злочина.

Како ће ово суђење изгледати нико не зна, јер ће све зависити од притиска међународне заједнице, али да ће Хрвати учинити све да минимизирају злочине. У то уопште не треба ни сумњати, јер се моментално оперише са цифром од 35 несталих Срба за које се суди, а то је уствари број пронађених лешева до пре десет година!

Људи или звери?

Један од сведока убистава Срба у Сиску, који је тражио да буде анониман, јер му још увек део родбине живи у Сиску, прича:

-Сви који још имају неког свог у Хрватској или у Сиску, боје се да причају, јер од када су почела суђења под притиском међународне заједнице, почеле су и претње родбини сваког сведока који је сведочио пред судом, а посебно су тортуре изложени људи из мешовитих бракова у малим срединама где се сви знају, а полиција неће да интервенише.

Свастика једног сведока на суђењу за злочине у Сиску је одмах након сведочења остала без посла, јер ју је отпустио газда, као технолошки вишак – прича нам грађанин Сиска који је са породицом побегао у Београд међу последњима, а чији је отац радио у железари у Сиску.

Он детаљно описује злочине над сисачким Србима:

„Прави разлог због чега се није говорило у Србији о страдањима Срба у Сиску је тај што је било мало преживелих Срба из Сиска, који би могли да сведоче о зверствима својих комшија Хрвата, а други је тај што истина о Сиску није одговарала после 1995. године ни Слобиној ни такозваној досовској власти, јер се тај случај увек политизовао.

Изнервиран неким текстом о српским злочинима у Сарајеву, отишао сам, мислим крајем 95. у редакцију „Времена“ и тражио од тадашњег уредника Драгољуба Жарковића да пише о злочинима над Србима у Сиску. Он ме је саслушао и повезао ме са неким новинаром коме се више ни имена не сећам. Њему сам причао читав дан о ономе што сам знао о злочинима над Србима јер ми је о њима причао покојни отац који је знао за спаљивање лешева у Железари Сисак. Текст никада није изашао. И сада ми се гади када видим да то исто „Време“ пише о злочинима над Србима у Сиску, али код нас Срба је све могуће. Зато тако и пролазимо.

Тада сам испричао да се у Рафинерији нафте Сисак у којој сам радио, свакодневно правили спискови за убијање Срба, и да је мене спасао кум Хрват који ме је упозорио да не долазим на посао, јер сам на списку. Он ми је рекао да може да ме изведе из града са аутом који ће узети од познатог ХДЗ-овца. Тако је и било. Да га нисам послушао и ја бих сигурно био убијен јер су моје колеге Роберт АхметагићДамир ШарићДраган Кострић и Винко Ковачевић убили инжењера Дамјана Жилића 23.новембра 1991. године. Жилић је био један од руководећих инжењера у производњи, и који је потписао изјаву о лојалности. И он и жена Станка која је била докторка, а по националности Хрватица, били су у Рачановом СДП-у јер су поверовали у његову лаж о Југославији, а она је чак била и председница општине Петриња. Он је путовао у Сисак на посао.

Када су им у бици за Петрињу гранатирали кућу, отишли су код ћерке која је била студент у Загребу. Ова четворица су га тамо нашла и рекла му да пође са њима на свадбу јер им се наводно један колега жени, а они су га одвели на загребачко сметлиште Јакушевац и убили га ударцима маљем у главу. Сава је избацила његово тело…

Пошто су похватани, један од убица, Дамир Шарић, рекао је пред судијом:Тако ми то у Сиску радимо а добили су само пар месеци затвора, јер су их Иван Бобетко и министар правде Босиљко Мишетић извадили из затвора. Томе се противио часни човек, Председник Врховног суда Хрватске Вјекослав Видовић и Туђман га је одмах сменио.

Слично је прошао и Петар Пајагић (59) који је био шеф одељења контроле у Рафинерији и који је као и сви остали Срби који су остали да раде у Сиску, потписао „изјаву о лојалности Хрватској“ али му то није спасло главу. Он је 26. септембра отишао после посла код ћерке Дијане на ручак у њен стан а након тога отишао кући у зграду која се налазила у улици Маршала Тита.

Тамо су га сачекали униформисани људи и заједно са још четворо Срба из те зграде одвели у непознатом правцу и њихова тела никада нису нађена.

Мој покојни отац (који се случајно извукао из Сиска јер је имао хрватско име па на контроли полиција није знала да је Србин већ га је помешала са једним виђенијим Хрватом), ми је причао да се један од љутих ХДЗ-оваца из железаре толико напио и замолио га ујутро да га повезе кући и да му је мртав пијан причао да су целу ноћ спаљивали у Високој пећи Србе и да се боји да ће га убити, јер то ради само њих шесторо. Он је те ноћи изашао из Сиска а за тог радника који му је причао шта се ради са Србима смо чули да је убијен, и он је тај од убијених Хрвата који се траже, јер Срби никога нису убили у Сиску, а иначе су били незнатна мањина.

Колико ја знам, из рафинерије су још убијени пензионисани шеф осигурања Драган Рајшић (64), чувар Бранко Полић (38) и радник Бранко Лукач. Све сам то желео да кажем још пре 17 година, али у Србији нисам имао коме…“.

Стрељања на Сави

У Осијеку је у мају прошле године почело суђење за злочине над Србима у Сиску комаданту специјалне полиције Владимиру Миланковићу који се терети за смрт 24 цивила и комаданту „Вукова“ Драгу Бошњаку који се терети за смрт осам цивила српске националности у Сиску 1991. године. Трећи оптужени, Ђуро Бродарац, преминуо је у затвору 2011. године.

Очекује се да ће суђење трајати годину дана и да ће бити изведено 150 сведока, а праву пометњу у Хрватској је изазвало сведочење Хрвата Ивице Бишћана кога је била усвојила српска породица Вила из Сиска, и који је посведочио да је 24. августа 1991. године присустовао стрељању на скели на Сави Марка, Евице, и њихових синова Жељка и Млађе, а да је видео и Душка, убијеног од батина у насељу ОРА на Галдову. Он је на суду потврдио да је њега од стрељања спасао војник Саша Крстуловић који је знао да је Хрват и рекао то војницима који су уперили пушке и у њега.

Спаса за оне који су знали за ове злочине а ћутали 20 година нема, јер ће им судити њихова савест, јер Сисак није чуо српски врисак. Исто важи и за све српске владе и институције а и медије који су у последњих две деценије ћутали о овим злочинима, без обзира на разлог. Ћутати о највећем злочину против сопственог народа у спору са државом која је поднела тужбу за геноцид против Србије, може само онај ко нема ни савести ни памети…

 

Извор: Таблоид

Коментари (1)

  1. chule80 каже:

    Док Хрвати имају гомилу документарних филмова о рату 1991-95, ми једва 5-6 да имамо.
    Како се нико није сетио да сними неке документарце о убијању Срба у Сиску, Вуковару, Осијеку, Карловцу, Госпићу, Сплиту, Задру…
    Није за документарце потребно пуно пара.

    Нас воде издајници!
    И рођену мајку би продали за шаку евра…

    УСТАЈ ГАВРО, ПУЦАЈ ИЗА УГЛА!

Напиши коментар