Жене у црном и Србија у црнини

Пише: Михаило Меденица

Није проблем што Србија има Соњу Бисерко, Наташу Кандић, Жене у црном и ресто шизофрених јахачица метли, већ што оне имају Србију – мемљиви, смрдљиви отирач пред вратима свог прага којег се, ето, толико стиде.

С правом, и ја се понекад стидим ове расчеречене сиротице у којој слобода говора важи само за оне које не смете да ућуткате, а правда наликује старлети која се подводи искључиво богатој и важној клијентели.

Да ли је, рецимо, у случају Радомира Почуче победила правна држава, и зашто није? Како је то гиљотина по потреби и европска вредност и средњевековно зло, па како коме затреба?!

Ако нас реч, односно, став чини људима, и ако због реченог стојимо пред словом закона, зашто се не суди свима једнако?!

Није Радомиров грех педаљ већи ни мањи од њихових, нити је слобода говора нама прописано, а њима загарантовано право! Ваљда није?

Кад кажем „њима“ мислим, наравно, на све поменуте и непоменуте који Србију представљају као пакао на земљи, знајући да је заправо рај за њихова ништавна постојања! 

Шта би и куд би они да им није Србије натеране да клечи и ћути, а и кад у ропцу проговори проведу је ко биволицу кроз „топлог зеца“ вајни уставобранитељи, моралисти, закупци савести, дистрибутери поштења, праведници са тајкунских јасли, хуманоидне громаде од сапунице, троглави чувари пакла који су створили и љубоморно чувају свој завичај…

Рекох, Радомир је погрешио (само лицимер неће признати да је рекао оно што најмање половина Србије мисли), али по чему је његова реч тежа и саблазнија од Соњиних епова, Наташиних тужбалица, црнине коју Србији споре Жене у црном, стојећи на нашим гробовима док наричу над туђим?

Потписујем да су срж и суштина тог фамозног екстремизма, којима нас плаше к’о мечку решетом, управо господа из сектора који се против екстремизма „бори“, молећи бога да не пресуши тај извор живе воде, јер шта је крдо без појила?!

Ови други, с друге стране барикаде, тек су последница, а не узрок, јер што је више будала заштићених законом, то је једнако и будала одметнутих од њега!

Речју, док год нас европским вредностима буду учили они које би у Европи те исте вредности натерале да се у животу нечим заиста баве, уместо брендирања и наплате страха и мржње – Србија ће бити жртва породичног насиља, предалеко од сигурне куће.

За крај, лично нисам за забрану, или не дај боже какво насиље над струковним инкасантима сопствене мизерије! 

Можда бих им тежиште деловања малчице изместио ка истоку, ил’ југу, у забити и вукојебине, да осете како се живи тамо где ништа осим ветрова не стиже.

Тамо где од Србије људи немају ништа, ал’ није им крива за све!

Да на лакту њиве која не рађа ништа осим гробова Жене у црном објасне мајкама у црнини на ком то тржишту кости њихове деце не вреде ни помена, ни сузе, ни по’ луле дувана?

Тада не бих писао ни о Радомиру Почучи, његовом греху и казни свих нас, већ о доконом априлском дану у којем се Србија нема због чега стидети себе.

Нажалост, далеко смо од таквих априла. Предалеко!

Србија се, туго, навикла на „топле зечеве“…