Песник: Kentaur Wolf
Закукала вила с’ Дурмитора,
до сињега одлијеже мора.
Кука вила из грла бијела,
кукајући на камен је сјела.
Па у јаду кроз сузе говори:
„Је л’ могуће да у Црној Гори.
Колијевци старије’ јунака,
постојбини Мине и Новака,
и чувеног бана Церовића,
родној груди светих Немањића,
па владарске куће Петровића,
и осталих многих сојевића,
што животе своје су предали,
да би србски били идеали.
Сад у ове јануарске дане,
власт у госте зове Нам погане.
Задњу олош из б’јела свијета,
терористу са србског Космета.
Коме у крв огрезоше руке,
тај је Србе стављао на муке.
То је Хашим Тачи учкар стари,
Он за Бога ни мало не мари,
а ни Они који га доводе,
и са њиме преговоре воде.“
Тада вила преста да говори,
са сузама поче да се бори.
Па онако јадна у сузама,
поче викат’ по пустим горама.
„Ђе си сада Милораде брате?
Ђе си дико? Ђе си команданте?
Ђе си србска пушко убојита?
Ђе је твоја из Чопора свита?
Ђе је Звездан од Јовановића?
Ђе је Ненад од Бујошевића?
Ђе сте сада соколови сиви?
Ваше име међу Србе живи.
Зашто Ваша сад не пуца пушка?
Ђе се дједе Вама храброст мушка?
Што имасте током прошлог рата,
кад бранисте Србе од џелата.“
Тако јадна виче по горама,
док се гуши у горким сузама.
Тад је друга пресијече вила:
„Немој тако моја сестро мила.
Њих тројица да су на слободу,
служили би опет своме роду.
Ал’ их власти у затвору држе,
у Европу да би ушли брже.
Њих тројица у затвору труну,
Ненад ево деценију пуну.
Невин јунак у самицу лежи,
ка’ вук горски из самице режи.
Непрестано вјежба и тренира,
неправда му ни сад не да мира.
Он се са њом помирити неће,
док дечанске пале се свијеће.
Исто тако и ова двојица,
Звездан љути србска перјаница,
и Милорад командант Чопора,
постадоше жртве од терора.
Ал’ још једном из њихове руке,
пуцањ пушке скупиће хајдуке.
Скупиће се Чопор са свих страна,
око Мића и око Звездана.
А Ненад ће исто ка’ и прије,
тим упадни водит’ у акције.
Неће тада смјети Арнаути,
од Чопора овога се чути.“
