Пише: Данко Б. Марин
Осјећај за ритам био је човјеку готово прирођен. Усвојио га је самим својим постојањем у природи слушајући ритмичке гласове животиња; доживио је ритам у смењивању дана и ноћи у покретима властитога тијела, у куцању срца. Моћ ритма и ритмичког понављања на примитивног је човјека неодољиво и снажно дјеловала, па му се стога чинила тајанственом и чудесном; повјеровао је да ритам, као што дјелује на њега, тако може дјеловати и на сву природу.
„Стао се служити њиме у магијским обредима“ – М.Б.С. Постоји ритам политичких дешавања у СрПији&НАТО-чекићији, пласирају, служе се „магијски“ њим наши „невидљиви“ окупатори, неоколонијални господари. После предизборно-„изборних“ баханалија нама сервусима (не Сербусима!!!) сервирају се разни „визионари“ (један добио награду за „визију“ Квадрига, а од визионарства – ни прдежа, ни подрига!), дошао и свети Тома Дипломски , док је најновији хир-хит на топ-листи неки уЧКО фрфљатор – нарцисоидни поремећеник чија нарцисоидност има САД истичку & садистичку основу, створен „чудесним“ самонегирањем себе, одрицањем од идентитета, јер су то окупатори тражили.
Шта добисмо? Добисмо боље утврђену патократију (патократија – систем владавине у ком патолошка мањина влада, контролише већину: заједницу нормалних људи) – од ДОСманијака етаблирану у коју су одлично уклопљени и стари СПС асови облапорне патологије, све је то уЧКО позлатио лажим златом свог поремећаја уз гебелсовску подршку медија, другосрПијанских НВО & „слободних интелектуалаца-интелектуалкиња“: РАЈ ЛУДАКА НЕСМЕТАНО ФУНКЦИОНИШЕ! „Divide et Impera“ – и ово у пракси одлично функционише! „Подели па владај“ фуриозно фура – „политички“, подељени смо на гласаче – они осуђују оне који НЕ гласају на „изборима“ и на апстиненте строго контролисаних и усмерених „избора“ који осуђују… – да не вређам интелигенцију…! Водише нас разне месије у Европу, потом у Европску унију… – најновији нас води у неолиберални гобализам, заХебанције нема има Вебер&„Вебер“ да среде „нашу ствар“ или пре ствар тамо неке (за нас недефинисане: ЕУ, САДистичке, арабијске…?) плутократије.
До душе, прави Вебер је одавно мртав (1864-1920) његов методолошки индивидуализам подразумева индивидуе у свим колективизмима… „Вебер“ уЧКО нас третира колекивно као рају (ар. ра’ијах – стадо) на општу али прикривену радост дефинисаних непријатеља Србије, нешто промрмљају о аутократској цензури уз подразумевајуће, додатно гађење на балканске „ствари“ примитивних Балканаца: Сви су они исти – Gjukanowiqai , Груевски, Тачићи, Вучиqi, Tadiqai… Одлично познају шта је Цвијић писао, нема случајности код одабира лидера које „демократски“ бирамо: лажнохаризматске вође се добро маскирају .
Најновији је рођен чудесним, бајковитим начином – од загриженог, фанатичног СРС верника, српског националисте је спиндокторај западне политичке медицине-вештичарије створио евРОБисту, глобалисту али строге дистанце ка Москви… Кренуо је бивши кабинетски националиста у свет… Кренуо попут Лафонтеновог пацова из басне „Пацов и острига“ ком је досадио његов малени, удобни свет, те остави сигурност топле јазбине… скромне памети, огромне гордости: одмах је угледао „Апенине и Кавказ“!?! Кртичњак је био Монт Еверест!?! Дошавши до неке обале угледа остриге и жели да се омасти, прилази једној: „Ово мора да је нека добра храна, нешто изузетно! Ил’ ћу данас своје омастити грло, или никада нећу! Гле како је масна! Сигурно је слатка и укусна врло! Посластица красна!“ И…. – „….острига тада затвори се сасвим и пацова стеже“, познат крај. Политикантски кабинетски пацовчић је кренуо у белосветске њиве, „MAW“ – „Munchauzen at work“ је нешто одавно испраксано код њега у партијским оквирима.
Минхаузенов синдром на послу када се јави у пословној фирми представља озбиљан проблем услед нерационалног губитка времена, пада продуктивности, срозавања морала – испољава се када запослени сеју семе раздора међу колегама да би испливали као ефикасни елиминатори тих проблема, наравно да те „проблеме“ елиминатори измишљају, подмећу и за решавање траже награду од надређених. Све лоше – је пожељно у СрПији&НАТО-чекићији, нађен је и етички поремећеник који радо очекује награде непријатеља Србије, некад се од муке смејемо Јетију из Фекетића али… Добро је пацовчић пролазио у борбама унутар СРС, наметнуо се снагом свог нарцисоидног дефекта који код њега (Њега!) има и садистичку подлогу, његова почетна агресивност је увелико прешла у превремену агресију којом морална ништарија уз помоћ медија уништава све здраво и животно у грађанству – грађанска храброст је сведена на безначајан отпор појединаца, додатна разарања могу да се наставе обзиром да нас безобзирно идентификују са Лафонтеновим „јунаком“, а постоји и апсолутна већина у Глупштини СрПије – у реалности је КВАЛИФИКОВАНА већина, јер опозиција НЕ постоји.
Скромне пацовске вијуге нарцисоидно-грандомански граде „Београд на води“, спремају продају Телекома, ЕПС-а… Канцеларијски глодар се нашао међу великим зверкама саване, таман да „среди“ са лавовима: леонинске уговоре; (LEO, LEONIS; societas leonina) ЛЕОНИНСКИ УГОВОР – уговор у ком једна страна узима ЛАВОВСКИ ДЕО, док другој страни иде мало или нимало. Претходни економски успеси, лако су видљиви и доступни – циљ текста је бреинстормерски, само наводим један од наслова: „Србији ни динара пореза од ‘кравице’ и ‘књаза’!“ Потражимо, читајмо, сетимо се „генија Лазара Крстића“ & …боримо се – не инстинктивно против садашњег аутократе, прекинути се мора и ритам наметнутих квазихаризматских вођа. Крај Лафонтенове басне је „Тако сада знамо: неискусне људе и најобичније стварчице зачуде, а сви који нешто пожеле да зграбе обично остану на шиљку тарабе“ – не треба овакав епилог нама ни уЧКУ, мора прорадити правна држава и сместити јадника где га пресуда усмери – његова најстрашнија казна ће бити нарцистичко сламање: ДЕКОМПЕНЗАЦИЈА! DANSE MACABRE – ПЛЕС СМРТИ сви плешемо, пустимо кацеларијског пацова да свој сам одигра и дефинишимо своје акције, своја поља ефикасног дејства, јер поред пакла који траје – биће и горе. „Најгора места у паклу резервисана су за оне који се, ЗА ВРЕМЕ ВЕЛИКЕ МОРАЛНЕ КРИЗЕ, држе своје неутралности“ – Данте.
