Ужичани добро памте 8. мај 1999. године, када НАТО бомбе, само пуком срећом, нису однеле ниједан живот. Неколико тренутака пре удара пројектила, радници изашли на улицу
До пре неколико недеља, парк је био зарастао у коров и шибље, а онда га је група ентузијаста комплетно преуредила и направила од њега предивно игралиште за најмлађе из овог краја Београда, и подсећање на страшан злочин који се догодио пре 15 година.
Фонд браће Рокфелер, на пример, поред осталих у Србији, финансира и Фонд за хуманитарно право, Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Жене у црном, Центар за евроатлантске студије…
Овај документарни филм приказан је само једном на немачком првом каналу, одакле је уз велике притиске склоњен. Разоткрива фрапантне медијске манипулације које су требале да створе изговор за бомбардовање СР Југославије 1999. године.
Војни суд у Пиреју осудио је, 21. априла 1999. године на две и по године затвора, условно на три године, потпоручника Ратне морнарице Грчке Мариноса Рицудиса зато што је одбио да исплови у Јадран на разарачу „Темистокле“, који је као део снага НАТО пакта учествовао у агресији на Србију.
Луд од бола, Драган, отац мале Анастасије, препричао је њене последње речи. Анђео измучен пакленим мукама, сањао је да се пресели у своју кућицу, где нема бола, где нема пакла који нам је неко посејао мислећи да је изнад Бога, изнад небеске правде, изнад свега.
Након 15 година, на фасади зграде у којој станују Миличини родитељи, у Улици Димитрија Лазаревића Раше број 8, и даље су видљива оштећења од бомбе како би заувек подсећала на страшан злочин који се овде десио
У јеку ратних дејстава и борбе за одбрану Републике Српске, на Војску Републике Српске, која је држала фронт од око 1600 километара, обрушио се, поред такозване „Армије БиХ“, ХВО и војске Хрватске, још један непријатељ. 30. августа 1995. године је почела НАТО агресија на Републику Српску под називом „Намерна сила“.
Да ли су и деца и сељаци били стратешки циљеви и да ли је мирна савест оних који су и на њих и на њихове куће изручивали многобројне бомбе током НАТО агресије на нашу земљу?
Толико смо мали да Амерички народ чак не зна ни показати на карти, где смо, а опет им није тешко толика мора прећи да нас сатру! Америка, брајко мој… Тако млада, полетна, демократска нација… Демократски се труде, демократским бомбама, да нас демократизују…
9. априла 1999. године, у 03:00 часа, на православни Велики петак, почела је масовна артиљеријска ватра са шиптарске стране у правцу карауле Кошаре. Тиме је почела једна од највећих и најкрвавијих битака на овим просторима у новијој српској историји – Битка на Кошарама.
У центру Призрена, 13. јуна 1999. године, други дан од уласка КФОР-а на Косово и Метохију, немачки војници су са равно 220 метака убили цивиле Жарка Андријевића и Славка Веселиновића.
Одувек нас мрзе... А не знам зашто. Ма могу неки причати шта год хоће - Мрзе нас! Изговори су им различити. Али смрт је иста. И уништење које доносе. И невини који страдају. Кажу, власт им смета... А сваки пут је другачија. И сметају им наши краљеви и цареви и председници и књазови... И ко год да је на власти, опет нас мрзе…
Јуда из Рима пружа нам своје крваве руке – и, чуди се што на њих пљујемо! А први је сахранио Југославију и забио нож улеђа свим њеним народима. Први је признао Косово и Метохију за шиптарску државу. Први је стао у заштиту прогонитеља и осудио жртве, када су Туђманове усташке фаланге протерале Србе из Хрватске.
Србија у овом часу исписује једну од најсрамнијих страница своје историје – српске власти потписују конкордат са црним ђаволом! Овај текст није новинарски чланак, није ни вапај, ни крик заробљеног ума – већ оптужница за вечност!
„Ноћни соко“ са ознаком Ф-117А, познатији као невидљиви авион, оборен је током НАТО агресије на Србију 1999 године. Јединицом која је са две „Нева“ ракете оборила авион командовао је пуковник Золтан Дани
Дарко Шарић однео је превагу над НАТО жртвама, а оштар говор председника Србије о изостанку кажњавања бар једног џелата западне војне алијансе доживео је цензуру у највећем броју српских медија.