ВИШЕ ОД БОЛА – Сотоне, децу вам никада нећемо опростити

Пише: Милан Јовановић

Луд од бола, Драган, отац мале Анастасије, препричао је њене последње речи. Анђео измучен пакленим мукама, сањао је да се пресели у своју кућицу, где нема бола, где нема пакла који нам је неко посејао мислећи да је изнад Бога, изнад небеске правде, изнад свега.

Мали анђео је знао да земаљске правде нема.

И да је једини пут спаса онај што води на Небо.

Стајао сам једног дана уз зид једне онколошке клинике у Београду, где је доктор, који је видео многе дечје смрти, рекао: Мама, тата, идите код свога чеда и олакшајте му последње дане…

Свест ми је мркла, осећао сам како клизим низа зид те онколошке клинике осећајући ужасни бол тих родитеља које сам довео по последњу наду. Наде није било.

Њиховог малишана, тада старог само четири године, неко је осудио на смрт, јер је Велики Сотона са Запада проценио да је свака дечја смрт тако мала, тако небитна у поређењу са Сотониним пакленим планом опстанка по сваку цену.

А, Србија ћути.

Народ који умире у мукама, избомбардован уранијумом и пираленом, свесно жртвован за велики Сотонин експеримент за будућност Запада, где не треба врбовати заморчиће, јер је рат идеална прилика да се наследници Менгелеа истакну, а можда се оките и Нобелом.

Да ли ће невидљиви докторат сада већ покојне Мирјане из Крагујевца икада угледати светлост дана, или ћемо и децу опростити зарад смрдљиве коалиције за својим убицама? Докле сеже морални понор ове, као и претходних власти? Колики данак у крви још дугујемо?

Несрећни Драган Трајковић, луд од бола за мезимицом, тужиће државу, тужиће лекаре, тужиће све за које мисли да су му срушили живот и узели дете које је гајио од кила меса.

И у праву је.

Али, ко ће на суд извести Сотону што је на Србима и српској деци испробавао уранијум и пирален и уредно бележио: толико рођених, толико преживелих, толико умрлих; Посебан сектор – Врање, породица – Трајковић, јединка – Анастасија.

Анастасија, што је мајци и оцу рекла „ништа ме не боли, не секирајте се“, а медицинској сестри „не могу више…“

Грешна ми душа, избегао сам сахрану детета чије сам родитеље гледао како ужаснуто слушају доктора који каже: „Мама, тата, идите код свога чеда и олакшајте му последње дане…“

Тај мали анђео, који би ових дана, да није било Сотоне, требало да напуни једанаест година, да иде у школу, да тера лопту и гања сукњице својих другарица, последње је рекао: „Мама, не дај ме…!“

На његовом гробу играчкице и заустављено време.

Како да кривим грешне лекаре, како да њихове дијагнозе буду узрок смрти напаћених малих душица!

Коме да судимо, кад је Сотона, тај пали Божји анђео, завладао светом, како да заборавимо оно „Срећан Ускрс, Срби!“ на бомбама које су падале на овај намучени народ, на бомбама које су децу убијале на ноши и шлогиране старце у болничким креветима усред Београда, отвореног града, коме нису праштали ни Поћорек, ни Хитлер.

Мала Анастасија сахрањена је са сузом залеђеном у оку и поруком на уснама коју никад нико неће одгонетнути. У белом сандуку, симболу невиности и уз врисак до неба.

Да није било „милосрдног анђела“, не би било ни њене смрти. Ви, Сотоне, који сте у своје руке узели правду, горећете у паклу, а ми ћемо вас, упркос свему, жалити, јер ће ваша смрт бити вечна.

Али вам децу никада нећемо опростити. Бог нека вам суди, тамо, у оној кућици где је кренула намучена душа мале Анастасије.

Смрт, свуда смрт нејаких и невиних, какав је ово живот, какав је ово мир…

Господе, спаси и помилуј.