ЛЕГИЈА: Ова жалосна слика говори више од хиљаду речи
Када смо избили на врх Петрове горе, видим свуда метеж и хаос. Сви јуре, пакују, скоро се сударају… Питам неког лика за генерала. Он ме гледа као да сам пао с Марса.
Када смо избили на врх Петрове горе, видим свуда метеж и хаос. Сви јуре, пакују, скоро се сударају… Питам неког лика за генерала. Он ме гледа као да сам пао с Марса.
Иде ЧОПОР, где су предводници, предводници чаме у тамници. Звеки, Гумар, Улемек, робије за цео век. Тужно цвиле вуци у планини у тамници кажњени, невини.
Углавном, прозивају нас они који су се скривали под женину сукњу, бјежали од пушке ко враг од крста. Ми смо били тамо кад је требало, нисмо ратовали за паре и привилегије…
Неки сасвим обични, мали, а опет велики људи, ту, око вас, сведоци стварања историје, знају делиће приче које чине један мозаик. Онога шта је ЗАИСТА било.
А ко ће га знати каква ће још чуда Србију да снађу, коме веровати и чијем ће гаду испросити наду, они што су сада забораву дали све Србске јунаке, само нису знали да још има оних што уче нејаке…
Са сахране Паукове, вратила се ЈЕДИНИЦА, у четврту Чарли базу сви бијаху тужна лица…
Руке су ми биле скроз лепљиве од крви, једва сам се држао на ногама. Кад смо се други пут вратили с транспортерима, горе су већ били поређали погинуле. На светлости фарова од „ладе ниве“ колеге тих мртвих прилазили су и покушавали да их препознају. Видео сам Вучину како ме гледа избезумљено.
Газите храбро војници, Нека су чују кораци, Одјек нека преплави све, У име Србске заставе…
Зар се може вук дивљине, одбранити од судбине, ако чопор свој изгуби, ако ли га ране људи…
Ако хоћеш да знаш каква је нека држава, гледај само да сазнаш колико у тој земљи има честитих и поштених људи по затворима, а колико зликоваца и преступника на слободи. То ће ти најбоље казати све о тој држави, тим речима завршио је интервју Експресу најпознатији српски затвореник
„Бабо“, осамнаеста по реду књига Милорада Улемека Легије је „планула“. За само 15 дана продаје продато је 500 примерака.
Припадник Службе стациониран на аеродрому послао ми је поруку да је сат времена након атентата НН лице ушло на аеродром на споредну капију, у возилу са дипломатским таблицама британске амбасаде, и да се укрцало у мали џет, „цесну“ без ознака, и без икакве најаве одлетело за Лондон. Исту такву потврду сам добио и недељу дана касније од припадника јавне безбедности с аеродрома.
Бивши командант Јединице за специјалне операције (ЈСО) Милорад Улемек Легија, који је због убиства Зорана Ђинђића осуђен на 40 година и који је након интервјуа који је дао за недељник Експрес узбуркао читаву јавност у Србији, каже да Звездан Јовановић није убио тадашњег премијера Србије, већ да је прави убица, сат времена након атентата 12. марта 2003. године, побегао за Лондон.
Господине председниче, молим Вас, да испуните предизборно обећање! Извршите ревизију свих оптужница и пресуда којима су српски ветерани осуђени на вишедеценијске затворске казне, без матерјалних доказа, а уз лажно сведочење људи, који су поред осталог, опљачкали Србију, о чему постоје матерјални докази.
После ослобађајуће пресуде, Војислав Шешељ, треба јавно, именом и презименом, да прозове све заштићене сведоке, који су лажно сведочили против њега.
Како је 2000. године одбрањен Бујановац – из књиге Радомира Марковића „Казна без злочина“
Капетан је ушао у двориште и кренуо бетонском стазом, на којој сам седео на столици, онако у боксерицама. – Добар дан! – рече он, буљећи у моје тетоваже. Ко зна шта је мученик мислио где су га послали.
Ако се не обелодани истина, старе убице почињу са крвавим пиром. Откривање истине је могуће. Неписмени полицијски и удбашки шефови су то оставили својим младим колегама, као кукавичје јаје.
Неколико дана прије, ватренога крштенија, за девичку задужбину, докле сунце љетње сија…
Одбрана осморице припадника расформиране ЈСО, оптужених за наводну оружану побуну 2001. године, тражи од Специјалног суда да се из списа предмета изузму документи на којима је потписан командант Душан Маричић.