Углавном, прозивају нас они који су се скривали под женину сукњу, бјежали од пушке ко враг од крста. Ми смо били тамо кад је требало, нисмо ратовали за паре и привилегије...
Неки сасвим обични, мали, а опет велики људи, ту, око вас, сведоци стварања историје, знају делиће приче које чине један мозаик. Онога шта је ЗАИСТА било.
Тукли су они злочинци из НАТО, тих 78 дана Србију, гађали болнице, цивилне зграде, куће, мостове, творнице, тукли све што им је пало на памет, нису бирали циљеве, било да су војни или цивилни. Бацали јунаци бомбе са 10.000 метара на дјецу, цивиле, убијали нас, тровали...
Стајао сам на торњу који је неким чудом остао читав и гледао пустош око себе. Све је било разваљено и уништено. Гледао сам у остатке нашега Центра у Кули.
У рану зору 5. марта 1998. године група шиптарских терориста напала је патролу полиције у селу Лауша и ранила двојицу полицајца. Након овог терористичког напада полиција је покренула потеру за терористима који су побегли ка Доњем и Горњем Преказу у рејону Дренице, и тамо се забарикадирали у већ унапред припремљене бетонске бункере и ровове.
Чопор мора опстати, мора се водити најјачим и најмудријим, а који је по вољи оца нашега Великог Вука, чија мужевина је пространија и славнија од свачије и тај не сме раздирати јединство Рода вучијег.
Дуго пласирана теза како је ЈСО 2001. године извела оружану побуну против које је био тадашњи премијер Зоран Ђинђић, док је Коштуница „саботирао“ причом да и „лекари штрајкују у белим мантилма“, пала је у воду!
Припадници Jединице, после збрињавања рањених, схватили су да нема Срђе и Рајковића, за којег нису знали да је убијен. После подношења извештаја, Милорад Улемек, пуковник ЈСО, тражи дозволу за извлачење Перовића и Рајковића. Међутим, није му омогућено!
А ко ће га знати каква ће још чуда Србију да снађу, коме веровати и чијем ће гаду испросити наду, они што су сада забораву дали све Србске јунаке, само нису знали да још има оних што уче нејаке...