Лета господњег 1971. родило се дете 1. новембра, српско дете, имало је младеж на левом образу који је значио срећу у животу, а и породица Перић је тај дан блистала од среће што је након четири кћерке добила сина по имену Бошко.
О великим Јунацима, моја рука често писа, ал’ данима на памет ми, једна иста до’ди миса’…
А ко ће га знати каква ће још чуда Србију да снађу, коме веровати и чијем ће гаду испросити наду, они што су сада забораву дали све Србске јунаке, само нису знали да још има оних што уче нејаке…
Са сахране Паукове, вратила се ЈЕДИНИЦА, у четврту Чарли базу сви бијаху тужна лица…
И пролазили су у тим својим дивним униформама крај мене… И изгледали су тако поносито… Силно! …А ја сам стајао, ту, крај реке.
Подсећам јавност на документ Републичког јавног тужилаштва ознаке „А број: 395/2012“ од 02.10.2012. године у коме се на страни 2. изричито тврди…
Ој, Звездане, Беретку накриви, још су „Момци из Бразила“ живи. Сваки од Њих исту жељу има, да се опет вратиш Вуковима.
У Чопор се котира високо, Јовановић Звездан горски Соко. Овај Витез из прошлости давне, Вукове је предводио славне…
Кад све прође и када утихне метака звук, не заборави у миру… ко је једном био – заувек остаје вук!
У сред ноћи на Косову, нешто сија у сред мрака, вукови се они зову, очи Србских су јунака…
Руке су ми биле скроз лепљиве од крви, једва сам се држао на ногама. Кад смо се други пут вратили с транспортерима, горе су већ били поређали погинуле. На светлости фарова од „ладе ниве“ колеге тих мртвих прилазили су и покушавали да их препознају. Видео сам Вучину како ме гледа избезумљено.
Газите храбро војници, Нека су чују кораци, Одјек нека преплави све, У име Србске заставе…
Зар се може вук дивљине, одбранити од судбине, ако чопор свој изгуби, ако ли га ране људи…
Ноћ и тишину рафал пара, наступа чета са пуно жара. Немамо времена снове да снимо, одлазимо да се не вратимо!
Вазда смо ишли дигнуте главе, стазом победе, части и славе! Знали су злотвори јадни, подмукли, да их рањене нисмо тукли.
После ослобађајуће пресуде, Војислав Шешељ, треба јавно, именом и презименом, да прозове све заштићене сведоке, који су лажно сведочили против њега.
Акција „Сабља“ и ванредно стање после убиства премијера Ђинђића, оно што Зоран Живковић и читава досманлијска структура и данас представљају као низ фантастичнх акција и одлука, понос и дику, послужила је истовремено и за прогон стотина политичких неистомишљеника и обрачун са криминалцима невољним да раде за одређене структуре.
