Споменко Гостић – дечак у одбрани отаџбине
Зашто је заборављен дечак Споменко Гостић, који је у рату погинуо на Озрену? Ко је све заказао у небризи према добитнику ордена заслуга за народ?
Да ли знате где се у Републици Српској налази Основна школа „Споменко Гостић“?
Одговор на ово квиз-питање је једноставан и кратак: нигде. А можда би било примерено да бар једна оваква установа буде „његова“. По Споменку Гостићу не носи име ниједна улица у његовом родном Добоју или Бања Луци – местима где је пре и после несретног рата у БиХ измењено на стотине имена улица и насеља, али се надлежни никад нису сетили овог дечака који је живот, у 14. години, уградио у темеље Републике Српске.
Остале су само забрађена хумка и медаља заслуга за народ, којом је постхумно одликован овај мали борац, великог и храброг срца.
Живот Споменка Гостића био је кратак, суров и са трагичним крајем. На ту биографију подсећа његов брат од тетке Саша Малешић.
– Споменко је рођен у Добоју 14. августа 1978, а погунуо је 20. марта 1993. године у селу Јовићи, на планини Озрен. Био је припадник Војске РС – каже Саша Малешић.
Споменков вршњак и другар Велибор Трипић присећа се почетка рата у БиХ:
– Почетком 1992. беснео је прави рат. Село Јовићи, у којем је Споменко живео са мајком, било је окружено насељима са већинским муслиманским живљем. Некада су били добри суседи, а онда их је ођедном делила ратна линија. Мајка му је у међувремену умрла, а на почетку ратних сукоба Споменко и ја се добровољно пријављујемо у српску војску и постајемо курири.
У септембру 1992, присећа се Велибор, под кишом граната испаљених на Јовиће са муслиманске стране гине Споменкова бака и он остаје сам.
– Једину заштиту имао је у војсци. Са курирских задатака „унапређују“ га у снадбевача храном. Поверена су му коњска кола, а заповест је била да развози храну по дугој одбрамбеној линији према Маглају. Тако је Споменко свакодневно, помоћу два коња, јурио од рова до рова. А онда се догодила трагедија – улетео је у минско поље. Гину коњи, а Споменко пролази са повредама. Чим се опоравио поново се ставио на располагање војсци. Био је десна рука комаданту одбране. Међутим, због офанзиве муслиманских снага војска и народ се повлаче и Јовићи су опустели, али Споменко остаје са неколицином војника да га брани, да се успостави линија и врате изгубљени положаји – сећа се Трипић.
После смиривања ситуације на том делу ратишта Споменко остаје са војницима – тобџијама. У марту 1993, од гранате испаљене са муслиманске стране, наш јунак је смртно рањен. Тада је погинуло још пет српских војника.
Споменко Гостић издахнуо је на брду Висићи, а сахрањен је касније са својим саборцима на сеоском гробљу Јовићи, које припада маглајској општини. Нажалост, данас то село се граничи са Бочињом, за коју тврде да је упориште вехабија.
Споменко је међу првима своју младост уградио у темеље Српске и сигурно је заслужио да његов гроб буде измештен, да достојно почива у миру.
Понуда из Париза
Споменка је на ратишту упознао један Србин који је живео у Француској. Гледао га је на неком ТВ каналу и дошао из Париза са намером да га одведе кући и – усвоји.
– Споменко ми је причао да је позив одбио речима: „Док моја нога са саборцима не ступи у Маглај ја не идем одавде“. Французу се захвалио на позиву и животу у Паризу, а овај га је частио са две штеке цигарета – присећа се дијалога са Споменком Велибор Трипић.
Споменка Гостића сахранити у РС
Борачка организација РС покренуће иницијативу да се посмртни остаци Споменка Гостића, младог хероја отаџбинског рата, са планине Озрен, односно дела који припада Федерацији БиХ, изместе на територију Српске. Борачка организација реаговала је после приче о 14-годишњем Споменку Гостићу, који је погинуо 20. марта 1993. године у селу Јовићи, на планини Озрен, као припадник Војске РС.
Пантелија Ћургуз, председник Борачке организације, каже за да посмртни остаци овог младог хероја морају да буду сахрањени на подручју РС уз све војне почасти.
– Ангажоваћемо све институције РС. Планирамо да се обратимо председнику Додику, премијеру Џомбићу и ресорном минситарству РС – поручује Ћургуз.
Песма о Споменку Гостићу
У некој земљи, у једном рату,
десетине мртвих у једном сату,
стотину гине у једном дану,
у једној земљи на Балкану.
У једној земљи, где крв се лије,
где нико никог волео није,
где један дечко голобради,
постаде део историје.
Рођен у селу у Јовићима,
не верујем таквих више да има,
тамо где туга нема краја,
у Босни, негде код Маглаја.
У крвавом рату, где смрт не бира,
обавља дечак дужност курира,
стазама козјим од чете до чете,
Споменко Госпић то храбро дете.
Могао је да не буде близу,
да безбрижно шета по Паризу,
да не легне млад у хладну раку,
јуначко срце је у дечаку.
Несрећног марта, несрећног сата,
на Јовиће паде граната,
оста дечак вечним сном да спава,
покрио га је вео заборава.
Није за њим заплакала мати,
није суза потекла ни тати,
сестра дуге косе не расплете,
никог није имало то дете.
Имао је четрнаест лета,
волео је земљу којом шета.
Решио за српство да погине,
нека ти је лака земља сине.
Песму написао: Василије од Семберије
Vec je jedan sat iza ponoci Februara 6 2017.A ja tek sinoc saznao za tragediju kako samo tragicna Bosna moze da ih ima.Tragedije za koju nemoze da se kaze da je jedna u nizu. Nemogu oci da sklopim.Gladao sam na youtube.com reportaz o Bosku Buhi iz 90.tih.
SPOMENKO GOSTIĆ.
Da zemlja proplace. Tragedija jedna neopisiva.Toliko tragicna da samo suze mogu da govore o njoj.I nista vise ne moze da popravi to.Nestao je zivot jednog tragic nog 14-godisnjeg djecaka.I njega vise nema.Nije bilo ni majke ni bake ni sestre ni brata da oplacu Spomenkov nestanak.
Neka.Oplakivace ga vjekovi poslije tragic no kraja jednog mladog heroja.
ZA VJECNO SJECANJE I SLAVU.
Neka mu je vecna Slava i hvala Spomenko pocivaj andjele u miru
Slava ti Spomenko
Slava ti Spomenko,tvoje delo te je ucinilo besmrtnim…
ПРОХУЈАЛО ДВАДЕСЕТ ГОДИНА,
ДОМОВИНА ЗАБОРАВИ СИНА.
ПРЕЖИВЕЛЕ КУКАВИЦЕ СИЊЕ
А СПОМЕНКА НИКО НЕ ПОМИЊЕ.
А МОГЛИ СУ МОЈ МАЛИ ЈУНАЧЕ,
ДА ПО ТЕБИ НАЗОВУ СОКАЧЕ.
ШТА ЖИВИМА МРТВИ ПРЕДСТАВЉАЈУ,
ШТО ЖИВОТЕ ЗА СЛОБОДУ ДАЈУ.
МАЛИ ХЕРОЈ У ТИШИНИ ДРЕМА,
ТЕШКО САМО ОНОМ КОГА НЕМА.
ПЕСНИК,,ВАСИЛИЈЕ ОД СЕМБЕРИЈЕ”