Министар спољних послова такозване Републике Косово, Енвер Хоџај, позвао је данас председника Србије Томислава Николића да се извини за злочине које је Србија починила на Косову.
Хоџај је на свом Твитер налогу, поводом Николићевог извињења за злочине почињене у Босни и Херцеговине, написао: „Ово је важно. Он такође треба да се извини за српске злочине почињене на Косову“.
Кад Проклетије з’дрхте од силе топова И под месецом пуним завлада рика Нек’ знају сви од Тиране до Борова Долазе по своје Вукови са Паштрика!
4. априла 2000. године у 13 часова, више стотина америчких и пољских војника из састава КФОР-а започело је праву битку са голоруким српским народом у селима Севце и Јажинце, у окупираној јужној српској покрајини Косову и Метохији.
Јавили су ми да је умро Алберт. Без суза, само толико: „Отишао је наш Алберт…” Без суза, само толико, а и шта више?! Шта друго рећи кад усни витез у Господу?
Братунац, 24. март 1999. Седим у „Фараону”, кафићу у центру Братунца, чији је власник мој брат. У претходном грађанском рату у Босни прославио се под надимком Мунгос.
У тами, већ годинама, једне очи светле, мисли ка роду и отаџбини лете. Године мучне исписаше нове боре, „Не дај се, команданте!”, отаџибина те твоја зове! Уморним гласом теби се јада, за туђе грехе пред тобом на коленима пада.
На данашњи дан, 13. августа 2003. године, шиптарски терористи из аутоматског оружја су пуцали на српску децу док су се купала на Бистрици код Гораждевца, и том приликом убили Ивана Јововића (19) и Пантелију Дакића (12).
Наш велики песник Милан Ракић са места конзула у Приштини, пише: „Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку. Дакле избисмо на само место Косовске битке.
Косова се одрећ’ нећу, света земља нема цену, видимо се догодине, догодине у Призрену.
Ширио је ветар зов линча и хајке, све ближе се чула галама хушкача. Нисмо дали псима до рањене мајке, борио се чопор срцем против мача.
Од спаљене цркве остала је само камена плоча, на њој су расељени палили свеће, често уз кишу каменица којима су гађани. Пет година су старице чекале да се врате, а упорна Епархија рашко-призренска камен по камен обнављала цркву.
Кораци тешки као олово, Београд, Приштина, пут за Косово. Место страдања где све је почело, било је наше и биће поново…
Опет на нас крећу хорде црне, Па облаци усред зиме грме, Не чује се плач Српске нејачи, Ој, Европо од срамоте плачи…
jaoooooooo j*** vam mamu u p*** pa kako samo imate obraza da tako nešto tražite