Србија

Синовима „тисућљетне културе“

У безумљу гледаш ко ће нове каме
Оштрије и љуће опет да ти скује
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

Нисам пјесник Дучићевог калибра. Али свеједно имам неколико пробраних ријечи поводом данашњег вам благдана.

Срећан вам повратак у Аустро-Угарску. Камо среће да вас наши прадједови никада отуд нису ни вадили.

Од првога дана хтјели сте назад. Бољело вас је што се „пасји накот“ није осветио за вијекове унијаћења, клевета и лажи; за Мачву и Вражју дивизију и остала К-унд-К непочинства; него вас је пригрлио као браћу. Не једном, него двапут, упркос камама и јамама, Јасеновцу и Јадовну.

Ништа вам није било потаман, никад вам није било доста. Ни кад сте добили Броза за маршала, ни кад вам је дао републику, Истру, цијели Јадран са Дубровником, измислио вам антифашизам, амнестирао Павелића уравниловком са Михаиловићем. Што сте више имали, то сте више мрзили.

Хитлера сте дочекали цвијећем, а Колу и Геншеру пјевали „Данке Дојчланд“, педесет година касније. Али нисте се ни онда ни тада борили за неовисност, већ да опет постанете поданици. Па ево, успјели сте. Честитам.

Имате Јадран, Истру и Дубровник – да служите госте из Њемачке. Имате Славонију, да је продате или предате Мађарима. Имате Крајину, опустјелу без српске руке. И имате ЕУропску унију, у којој ће ваша „тисућљетна државност“ доживјети судбину Грчке или Словеније.

Хвала вам, у ствари. Да није ваше мржње, заборавили бисмо ко смо и шта смо, нестали бисмо у жабокречини лажног југословенства. Претворили бисмо се у вас. Да сте само сачекали генерацију-двије, не би нас било. Али нисте издржали. Мрзили сте превише. Журило вам се. Зато хвала – и далеко вам лијепа кућа.

Волимо Бетовена и Шилера, али нама не треба друга химна до „Боже правде“. А ви само пјевајте „Лијепу нашу“, ако вам не смета композитор Србин – или, ако вам је драже, „Got erhaltet Franc den Kajzer“ Није да не знате мелодију.

Напиши коментар