Пробој Солунског фронта
На данашњи дан, 14. септембра 1918. године, на Солунском фронту почела је масовна артиљеријска припрема за офанзиву и пробој тог фронта, који је био један од одлучујућих догађаја за окончање Првог светског рата.
Рано ујутро 14. септембра 1918. године, око 2.000 артиљеријских цеви огласило је почетак напада савезничких армија, при чему је ударни део пробоја изнела славна Српска војска.
Тај датум прихваћен је сада као Дан артиљерије и Дан Мешовите артиљеријске бригаде Војске Србије.
Солунски фронт је пробијен 15. септембра, а резултат тога била је капитулација Бугарске, убрзо Аустро-угарске, а затим и Немачке, чиме је завршен Први светски рат.
Српска војска, након пробоја Солунског фронта, ослободила је Србију, а потом и све земље које су потом укључене у нову заједничку државу – Краљевину Срба Хрвата и Словенаца, проглашену у Београду 1. децембра 1918. године, на чијем челу је био ренгент Александар Карађорђевић.
Српска војска је на Солунски фронт пребачена у пролеће 1916. године и то са грчког острва Крф, где се опорављала после голготе кроз коју је прошла током повлачења кроз Албанију у зиму 1915-1916.
На Солунском фронту са једне стране тог фронта налазили су се француски, британски и српски војници, потом и Руси, а њима се касније прикључио и један број Грка и Италијана, док су се са друге стране укопани у ровове налазили аустро-угарски, немачки и бугарски војници.
За команданта је изабран француски генерал Франше д’Епере, који је у јуну 1918. године одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром Карађорђевићем када је одлучено да офанзива почне средином септембра на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на коме се налазила српска војска.
Српска војска је била подељена у две армије – Прву под командом Петра Бојовића и Другу армију под командом Степе Степановића, док је командант Штаба био војвода Живојин Мишић.
Српска војска је имала тада шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца, искључиво Срба.
Као последица Првог светског рата чак четири велике империје које су, на овај или онај начин вековима постојала, престале су да постоје – Аустро-угарска, Турска, Русија, Немачка, а формиран је низ нових националних држава, међу којима и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
Србија је у том рату укупно изгубила, колико се зна, 1.248.136 становника, односно 28 одсто.
У стварности тај проценат је много већи када се имају у виду државни оквири Србије од пре Балканских ратова, који су, и по саставу становништва, изнели “на својим леђима” читав тај рат, уз битну помоћ десетина хиљада Срба добровољаца са простора негдашње Аустро-угарске.
Победе српске војске крунисане су одлукама Срба из до тада неослобођених крајева да се присаједине Србији, тако се Војводина присајединила Србији 25. новембра 1918. (Срем дан раније), а Црна Гора 26. новембра.
Потом је уследило проглашење уједињења 1. децембра 1918. године када је регент Александар Карађорђевић, у палати Крсмановић на Теразијама у Београду, прогласио стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.
Према меморандуму Делегације Краљевине СХС на мировној конференцији у Паризу, Србија је од јула 1914. до октобра 1915. мобилисала више од 707.000 људи, односно 24 одсто укупног становништва. Било је то 40 одсто укупног броја мушког становништва, далеко више од било које зараћене земље.
Укупно, зараћене стране у Првом светском рату мобилисале су око 70 милиона војника, а погинуло је или страдало на други начин приближно 20 милиона. У том смислу српске жртве за укупну победу савезника у том рату биле су, у поређењу са другима, немерљиве.
Народна скупштина Србије крајем 2011. године усвојила је измене Закона о државним и другим празницима којим је предвиђено да се 11. новембар – Дан примирја из 1918. године, посебно обележава и да буде нерадни дан.