Све је више испражњених села и градова, Србија је на рубу демографске пропасти, за десетак година биће нас само шест милиона. Први ефекти подршке рађању, ако се одмах предузму, тек 2050. године
Србија ће 2030. године имати тек нешто више од шест милиона становника, од којих ће две трећине живети у Београду, Нишу, Новом Саду и још неколико градова. Највећи број села ван Војводине и долине Мораве биће напуштен. Први пут незапосленост неће бити горућа тема, јер ће нам недостајати радна снага. Зато ће здравствени и социјални фондови да доживе колапс, јер ће бити готово двоструко више старих него младих који раде и стварају.
У овом или још мрачнијем сценарију блиске будућности наћи ће се Србија уколико и у годинама које су пред нама буду настављени негативни демографски трендови. Садашња ситуација је тешка, али најгоре тек следи. Стручњаци процењују да ћемо већ за две деценије попити први демографски шамар, који ће упалити аларм у друштву. Сва је прилика да ће тада већ бити прекасно да се било шта промени, посебно што сви параметри показују да је стање све горе.
Попис становништва, статистика, демографска истраживања и процене сагласни су у једном – због негативног природног прираштаја становништво Србије сваког дана опадне за више од 80 становника. Данас нас је за више од 311.139 мање него 2002. године. Просечна старост становника Србије је 42,2 године, а у појединим селима у источној и јужној Србији и преко 50 година. На мапи Републике је чак 1.458 насеља у којима није рођено ниједно дете. У последњих десет година у иностранство је отишло да живи и ради 146.500 махом високообразованих људи на врхунцу репродуктивне зрелости.
Све ове бројке и слова јасно показују да је Србија на ивици демографског суноврата који ће своје право лице показати већ за двадесетак година. Иако су борба против беле куге, стимулисање рађања и оживљавање села дежурне теме у јавности, нарочито пред изборе, прави потези још увек изостају. Борба за будућност за сада се своди само на упозорења статистичара и бесомучно бирократско писање стратегија, акционих и других планова који падају у заборав у првој недељи по усвајању.
Једноставан одговор на питање како ублажити демографско пропадање Србије, према оцени стручњака, не постоји. Популациона политика која би зауставила промају која све јаче дува међу проређеним становништвом Републике мора да подразумева озбиљан рад који ће грађанима да осигура већи животни стандард и боље услове живота. То би умањило миграције у иностранство, али и људима у селима са запарложеним њивама и без школа и амбуланти омогућило останак и пристојан живот.
Једна од опробаних мера која је у свету давала резултате јесте стимулисање рађања деце. Овај модел део је борбе за наталитет коју у Русији спроводи председник Владимир Путин, и захваљујући коме је мимо свих очекивања први пут у новијој историји изјадначен број рођених и умрлих. Он између осталих подразумева помоћ државе од 10.000 долара за породице са више од двоје деце.
Истраживања економисте Горана Николића показују да би овакав модел у Србији годишње коштао око 20 милиона евра. Он каже да би држава требало да направи анализу потребног нивоа популације, после чега би требало донети одлуку о конкретним мерама.
– Тренд негативног природног прираштаја није особина само Србије, већ је реч о општем тренду у највећем делу Европе – подсећа Николић. – Такво кретање популације код нас одређује ниска стопа рађања, али и велики одлив становништва ка иностранству. Између 10 и 20 посто жена у репродуктивном периоду напустило је Србију и децу родило у некој страној земљи. Уколико се држава томе јаче не супротстави врло брзо ћемо се суочити са мањком радне снаге што ће отворити низ проблема – функционисање привреде, исплату пензија, лечење и издржавање великог броја најстаријих…
Стручњаци за становништво слажу се у оцени да на кретање броја становника утиче низ фактора, а да је новац само један од њих. Број рађања зависи од развијености народа, степена еманципације жена, животних услова… Само захваљујући снажној свести о потреби за преживљавањем нације уста изнад воде држе Ирци или Швеђани, који имају нулти природни прираштај.
Иван Маринковић, из Центра за демографска истраживања Института друштвених наука, то потврђује и наводи да је искуство Француске која дуже од века спроводи системске демографске мере показало да број рађања може да се подигне за највише десетак посто. Положај Србије, према његовим речима, толико је тежак да би бележили губитак становништва чак и ако би жене у годинама пред нама почеле да рађају и по петоро или шесторо деце.
– Нереално је очекивати да било какви популациони потези државе драстично надоместе мањак рађања – истиче Маринковић. – Новац у сваком случају није довољан. Мере подршке су потребне и нужне, али морају упорно и стрпљиво да се спроводе деценијама. Степен фертилитета жена у Србији је 1,4, што гарантује црну будућност, јер је за просту репродукцију неопходно да буде скоро дупло већи.
Посебно забрињава податак да се сваке године у нашој земљи на свет долази све мање живорођених беба, а тај број тренутно је пао испод 70.000. Поређења ради, током седамдесетих премашивао је 100.000. Наш саговорник подсећа на то да од 1956. године у Србији не рађа довољно беба довољно за просту репродукцију – да брачни пар има најмање двоје деце. Рачун који је још тада направљен дошао је на наплату 1991. године, а главни удар нам тек предстоји. Исто толико времена потребно је и за опоравак.
– Уколико би сада почели да стимулишемо рађање ефекте би могли да видимо тек 2050. године. Ти процеси се одвијају веома споро и резултате постижу само истрајни народи. Уколико се политика каква је тренутно на делу настави наше становништво за три деценије бити на нивоу на коме је било пре Другог светског рата.
Као један од најкрупнијих разлога за лошу демографску слику Србије узимају се миграције у иностранство, али из села у градове. Напуштање младе, репродуктивне популације села је оставило у рукама стараца. Да би се у рурална поручја вратио живот потребна је озбиљна решеност државе.
– Популациона политика у сеоским срединама мора да буде саставни део економске, аграрне, развојне и културне политике – каже социолог Милован Митровић, из Одбора за село САНУ. – Она мора да направи раскид са досадашњом праксом која је младе људе истискивала из села и пољопривреде. Зато је важно да се побољша положај ове привредне гране и да се много више инвестира у саобраћајну и комуналну инфраструктуру сеоских подручја. Услов за било какав напредак је и побољшање социјалног осигурања, али и образовање и просвећивања младих пољопривредника.
ШКОЛЕ СА ПЕТ ЂАКА
Учионице и сеоских и градских школа све су празније. У клупама 536 малих, углавном сеоских школа, седи тек нешто више од хиљаду ђака. А готово хиљаду школа, истурених одељења, броји мање од десет ученика.
Најдрастичније смањење броја деце бележи се у генерацији која ових дана уписује средње школе. Из основне школе изашло је готово 7.000 матураната мање него прошле године. Управо због све мањег броја деце, биће угашено око 200 одељења углавном средњих стручних школа и понеке гимназије.
Колико се број деце незаустављиво смањује показују и подаци да је 1995/1996. године у основним и средњим школама било 1.114.000 ученика, а данас их је око 900.000. За 17 година учионице су остале без 215.000 деце.
Зато се сваке године смањује и број одељења, па ће и ове бити деце за 80 до 100 одељења мање, јер ће први разред уписати тек 70.500 ученика. Пре само три године било их је 2.000 више.
Мерено процентима, од 2002. до 2010. године уписано је 15,5 одсто мање основаца и 7,86 мање средњошколаца, а угашено скоро свако десето одељење.
СВАКИ ДРУГИ „ДОЂОШ“
Демографи у Србији се слажу у једном – битка за села већ је изгубљена, следи битка за очување градова. Ову тезу поткрепљују и споријим растом градова. Изузетак донекле чине Београд, Нови Сад и Ниш у које се слива највећи број дошљака. У Београду је тако на попису становништва пребројано чак око 860.000 грађана, у Новом Саду 200.000 и Нишу око 120.000. Захваљујући вишегодишњем тренду напуштања места рођења, тек сваки други становник Републике живи у родном граду.
По броју аутохтоног становништва издваја се општина Жагубица, где је удео „домородаца“ већи од 80 посто, а њу прате Ковачица, Сјеница, Нови Пазар, Мало Црниће, Жабари и Косјерић, које које бележе око 70 домаћих житеља.
По учешћу досељеног становништва, издвајају се општине Петроварадин са 74 посто и Сремски Карловци са 61 посто, као и београдске општине: Гроцка, Барајево, Палилула, Сурчин и Нови Београд где више од половине чине „дођоши“.
Odavno nestajemo itonebitrebalo da nas cudi uopste.Svi sa zapada su imali i imajuisti cilj.To jeovo sto sada imamo.Kroz ceo 20 vek.Sto ratovi sto ostalo.
Тихи геноцид,битно је да као део истог лажљиви РТС, специјалноратовски “Б-92″ ,”Фарма” и “Велики брат” – функционишу !