Муслимани на Балкану су Срби

Босна и Херцеговина није оставштина Османлија – та земља је постојала пре доласка Турака. Шта су то муслиманима (данашњим Бошњацима) доброг донели Турци? Ништа!!! Турци су браћа са босанским муслиманима исто онолико колико и са Курдима.

Турци су Босну поделили на босански и херцеговацки и санџацки пашалук и од тада се никада више није саставила, али муслимани то не виде. Турци су велика заблуда Бошњака, који ако желе бити слични осталим европским народима, морају се суочити сами са собом и једном за сва времена, за вијек вијекова, расчистити са заблудама и исламистичком напашћу која их је дохватила и гуши их као најопакија болест. Јединствен случај у историји је да окупатор Турска узме веру поробљеног народа, Арапа. Срби воле Србију, Хрвати воле Хрватску, муслимани воле Турску – видимо да ту нико не воли Босну и Херцеговину у смислу отаџбине. Бошњачко хватање правца према Турској, није ништа друго него саучешће у злочину над домовином.

Бивши државни секретар САД Хенри Кисинџер рекао је да БиХ као вештачку творевину треба поделити на три независне државе. „Босна и Херцеговина је вештачка творевина у којој су три народа приморана да живе и због тога је треба поделити!“ Он каже да треба створити муслиманску државу, а осталима допустити да оснују своје независне државе или да се прикључе Србији и Хрватској. Само на тај начин коначно би се решило национално питање свих народа који живе на овим просторима, додаје Кисинџер. „Не постоји босански језик. Не постоји босанска култура. Босна је административна јединица која се састоји од Срба, Хрвата и Бошњака, вештачки створена у бившој Југославији коју су западне силе глупо признале као државу“ – поручује Кисинџер.

Незамисливо је оспоравати право Србима да организују и формирају своју државу на простору Босне када се зна да је Босна била српска још од средњег века. Данашњи муслимани, који су настали на просторима бивше СФРЈ, су у огромној већини словенског порекла. Ако су српска племена била доминантна у Рашкој, Зети, Босни, Травунији, Захумљу, Неретви, Усори, Соли и створила српске средњовековне државе, што је у историјској науци неспорно, па којег би то онда могли бити порекла домаћи муслимани по доласку Турака Османлија од којих ће примати ислам? Одговор се намеће сам по себи. Неки тврде да су богумилског порекла. Не знају или неће да знају да су богумили само једна хришћанска јерес, може се слободно рећи у православљу, а никако неки посебан богумилски народ.

Османлијска власт је уназадила српски народ: одузела му независност и слободу, лишила га државности, разбила му јединствено национално подручје, изменила цивилизацијски лик овог простора, доводећи у питање његов европски карактер. Турска је уништила српску аристократију, одузела народу најбољу децу, насилном регрутацијом за јаничаре – „данком у крви“. Неки родитељи су урезивали крст на чело дечака или им ломили и секли прсте на десној руци како би их спасили да не буду одведени у Истамбул и постали „Турци“ јаничари. То је био један од разлога, зашто су многи хришћани прелазили у ислам и спасили се тога зла. Многи виђени исламизирани Срби кроз историју, у дубини душе, нису се одрекли својих корена.

Срби су били: Мехмед паша Соколовић, Ферхат-паша Соколовић, Омер-паша Латас, Осман Ђикић, Авдо Карабеговић, Мустафа Мулалић, Мустафа Голубић, Меша Селимовић… неки од њих жестоки српски националисти.

Један од доказа је и чињеница да је више од 20 турских везира било српско-православног  порекла, а да су готово све турске војсковође у XV и XVI веку били СРБИ! (а не Хрвати!). Мехмед Паша Соколовић никада није заборављао свој народ из кога је потицао. Узвраћао му је на све начине па је тако обновио Пећку патријаршију 1557. године. Његов брат Макарије Соколовић био је патријарх и радио у Пећкој патријаршији. Османлије су у почетку разматрале присилно преобраћење свих хришћана – за шта се 1520. залагао султан Селим I, кога су од тога одговорили његови трезвени доглавници сматрајући идеју непрактичном – али пошто се мали број Турака из Анадолије населио у Босни, царска политика се усредсредила на постепено преобраћање локалног становништва.

Зашто су муслимани/Муслимани/Бошњаци изабрали баш име Бошњаци – није тешко погодити, а није тешко ни у називу језика који су одабрали (босански) препознати њихову тежњу ка унитарној БиХ, у којој би владали и они и њихов језик. Није тачно да се језик у Босни у средњем веку и у време турско звао бошњачким језиком. У уговорима босанских господара с Дубровчанима, наводило се, да је уговор писан у четири примерка – два на српском и два на латинском језику. Да је свест о припадности муслимана српском стаблу било међу народним првацима однеговано пре стварања Југославије, показује муслимнско-православни уговор о уређењу Босне и Херцеговине од 1902. године, којим је покушано спречавање аустријске намере да све дошљаке у Босну и Херцеговину (странце) представи за Хрвате и да српски језик прогласи „земаљским“, или „бошњачким“. Зато су Глигорије Јефтановић, Војислав Шола, Алибег Фирдус и Бакирбег Тузлић унели Члан 11: „Народни и службени језик је српски, а писмо ћирилица. Не признаје се право завичајности никоме — ко је дошао с окупацијом или после ње, па ни њиховим потомцима, макар да су у Босни рођени.“

Ово сада је трећи пут да се муслимани опредељују да су Бошњаци. Нигде се није догодило да једна верска заједница постане нација, као код нас. Има и исламизованих Бугара и Грка, па се није десило оно што се десило у Југославији. Турци су потцењивали и исмејавали муслимане називајуци их Бошњацима, што у дословном преводу значи презноглав, тврдоглав. По последњем попису становништва из 1991. године, у БиХ су живели муслимани, а не Бошњаци! За муслимане је први човек Ал Фатих зато што је донео ислам, а други је Алија Изетбеговић. Не знају да је Ал Фатиха родила кћерка немањићке династије, кћерка Лазара и Милице.

Све до шездесетих година двадесетог века, Алија Изетбеговић се национално изјашњавао као Србин – постоје документи, то је опште познато. Породица Алије Изетбеговића води порекло из Београда и  презивали су се Биоградлија.

Ватикан у својој Католичкој Енциклопедији пише да су мухамеданци и католици Босне и Херцеговине Срби и да су Срби 98% становниства Босне и Херцеговине:

„According to the census of 22 April 1895, Bosnia has 1,361,868 inhabitants and Herzegovina 229,168, giving a total population of 1,591,036. The number of persons to the square mile is small (about 80), less than that in any of the other Austrian crown provinces excepting Salzburg (about 70). This average does not vary much in the six districts (five in Bosnia, one in Herzegovina). The number of persons to the square mile in these districts is as follows: Doljna Tuzla, 106; Banjaluka, 96; Bihac, 91; Serajevo, 73, Mostar (Herzegovina), 65, Travnik, 62. There are 5,388 settlements, of which only 11 have more than 5,000 inhabitants, while 4,689 contain less 500 persons. Excluding some 30,000 Albanians living in the south-east, the Jews who emigrated in earlier times from Spain, a few Osmanli Turks, the merchants, officials. and Austrian troops, the rest of the population (about 98 per cent) belong to the southern Slavonic people, the Serbs…“

КО ЈЕ КОГА ЈАХАО У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ?

Срби су имали извршну власт као велики везири, какви бре султани! Тако је само у периоду од 1543. до 1612. године, Србија допринела вођењу царства с 13 великих везира, 7 њихових заменика, 23 везира, 8 адмирала (капудин-паша), бројним гувернерима провинција и с безброј великих дефтердара (шефова финансија) и највиших административних службеника.

Милиони Срба живе у Турској! Један од њих је Хидајет Туркоглу, најбољи турски кошаркаш свих времена, човек са запаженом NBA каријером, велики пријатељ Владе Дивца и Предрага Стојаковића, из времена када су сва тројица носили дрес Сакрамента. Његово садашње презиме на турском значи „син Турске“ а да његови преци нису у Турску отишли из једног малог села у близини Сјенице, Хидо би се данас презивао Рамићевић. То презиме носио је његов деда.

Мало ко је знао да се у оној драматичној утакмици између Турске и Србије догодио судар садашњих и бивших Срба. У постави Турске било је чак пет играча пореклом из Србије, са простора Санџака или Рашке области. Ево их: Хидајет Туркоглу, Семих Ердан, Синан Гулер, Ендер Арслан и Омар Ашик. Сви они, од Хиде до Ашика, говоре српски, јер тако се говори у њиховим породицама. 80 посто турске кошарке почива на момцима из Србије, док је преко 90 процената одбојкаша те земље пореклом из општина: Сјеница, Пријепоље, Тутин, Бијело Поље, Нови Пазар…

Зарад страха шта би у промењеним околностима, на рушевинама поражене турске империје и поново успостављене српске државе, из освете могли да им учине рођаци и комшије, који су издржали притисак и остали изван исламског верског и цивилизацијског круга – муслимани Рашке области (Санџака) масовно су кренули према Турској. У првој половини 1912. године, преко луке Бар, скоро 60 хиљада санџачких муслимана отишло је у Турску. Хроничари су оставили потресна сведочења из тих дана; избезумљене породице са колима на којима је била сва њихова имовина, плач стараца свесних да заувек напуштају завичај, самоубиства људи који су страховали (оправдано или не, свеједно је) колико од нове власти у Рашкој области (Санџаку) толико од неизвесности и новог почетка у земљи са којом их је везивала само вера.

Турска је уништила српску аристократију, одузела народу најбољу децу, насилном регрутацијом за јаничаре – „данком у крви“, прекинула природно кретање српског народа ка модерном друштву. Турци су у освојеним крајевима долазили у села и купили мушку хришћанску децу те их претварали у војнике Јаничаре. Сва покупљена деца била би потурчена. Најстрожије и најнечовечније казне очекивале су сваког оца, који би попустивши родитељском срцу сакрио које своје дете. Да би спасили децу понеки су их сакатили, а у варошима су се трудили да их митом откупе. Јаничари, одгојени хришћански дечаци, који су узимани као данак у крви, могли су постићи највише положаје у држави. Понајбољи су превођени у султанову гарду, и њих је очекивала лепа каријера. Тако се хришћанском, углавном словенском крвљу, заснивала главна турска војска, она која је решавала све победе XVI века. Овим путем је и на турски двор и у турску војску дошао велик број нашега елемента, који је понекад, свестан свога порекла, као чувени Мехмед Соколовић.

Формација јаничара изродила се у касту која је почела да се увећава. Израчунајте колико је један такав дечак, у одраслој доби, могао да посеје своје сјеме у различите женске особе (није морао да има своју жену или свој харем), и колико је његових потомака могло да надаље шири српски ДНК. Не заборавимо да су Османлије узимали најјаче и најбоље дечаке! Израчунајте колико је наше деце, а и одраслих, са Балкана одведено у Турску током најмање 2 века. Шта мислите колико данас има Срба под турским именима у Турској? Турци су чак и у самој Турској били дуго једна мањина, а камоли да су имали довољно људи да населе све те просторе. Османско Царство није било национална држава што је и био разлог за велики успех.

РАТ У БОСНИ

Да није било илегалног референдума, не би било ни рата у Босни! За одлуку о изласку БиХ из Југославије била је потребна двотрећинска парламентарна већина, коју заговорници суверене БиХ нису имали због противљења Срба.

За рат у Босни је крив Алија Изетбеговић, који је гори од најгорих непријатеља муслимана. Сви су 1992. потписали Кутиљеров план, али Изетбеговић је по повратку у Сарајево и на наговор амбасадора САД Ворена Цимермана, тај споразум одбио. Месец дана касније рат је буктао широм земље. Прве жртве у БиХ су били Срби.Тако већ 13. септембра 1991. са територије Хрватске гранатирана је Босанска Дубица. Том приликом је погинула Анка (Симо) Зец 1934. годиште. Дакле, пола године пре референдума о независности БиХ имамо први напад на територију БиХ и прву српску жртву. Није тачно да је рат у БиХ почео 6. априла, него се то десило месец дана раније убиством српског свата у Сарајеву и злочином над Србима у Сијековцу, који су починили такозвана муслиманска „Патриотска лига“ и хрватске паравојне снаге.

Какав је био третман Срба у ратном „опкољеном“ Сарајеву види се из интервјуа Мирка Пејановића, једног Изетбеговићевим властима „лојалног Србина“, члана ратног Председништва БиХ који је за сарајевски лист „БХ Дани“ рекао да је у Сарајеву побијено само у првим месецима рата две до три хиљаде Срба. Иако су први месеци рата према Пејановићевим речима били најгори за сарајевске Србе, злочина је било и касније током 1993. и 1994.

Дејвид Фрејзер, комадант Унпрофора (1994-95) у ратном Сарајеву је у Хашком суду као сведок изјавио да су муслимански снајперисти убијали цивиле у делу града који је контролисала Армија БиХ да би за то били оптужени Срби. Фрејзер је још рекао и да су муслимански снајпери деловали са зграда „Униса“ и владе у центру Сарајева, а покретни минобацачи отварали су ватру из близине команди УН да би изазвали српску реакцију, због чега је Унпрофор често протестовао код власти.

Већ 1970. год, када је Ратко Младић градио каријеру као официр ЈНА, док је Радован Караџић био обичан психијатар, без интересовања за политику и док Република Српска није постојала ни као теоретска могућност, Алија Изетбегивић је написао пан-исламистички програм под називом: „Исламска декларација“ у којој каже: „Нема мира и коегзистенције између „исламске вјере“ и неисламских друштвених и политичких институција.“ Јасно је да оваква визија света нужно води у рат. Одмах после он додаје: „Полажући право да сам уређује свој свијет, ислам јасно искључује право и могућност дјеловања било које стране идеологије на свом подручју.“ Ово не само да је одбацивање било какве идеје суживота, толеранције и мултикултуралности, већ је у национално и верско мешовитој средини као што је БиХ – рецепт за грађански рат.

У јануару 1991. Изетбеговић је у скупштини дао „запањујућу изјаву“ да ће „жртвовати мир за суверену БиХ“. Тог лета, СДА је формирала „паравојне снаге“ – Патриотску лигу и Зелене беретке. Током рата Срби су били у савезу са Фикретом Абдићем, умереном струјом међу тадашњим Муслиманима, која је постојала као посебна страна у рату. Та иста страна је била пријатељска и са Хрватима. Са друге стране, муслимани окупљени око Алије Изетбеговића су водили рат како против босанских Срба, тако и против босанских Хрвата, али и против муслимана из западне Босне.

Члан Академије наука и уметности БиХ, филозоф Мухамед Филиповић изјавио је да рат у бившој СФРЈ био би спречен, да нису интервенисали странци, који су силно желели да растуре Србију и Југославију. „Дошао је Ворен Цимерман (тадашњи министар иностраних послова САД) и држао хушкачке говоре против Срба и Слободана Милошевића. Рекао сам му да ће независност БиХ значити рат и питао хоће ли нас Вашингтон подржати, на шта је он рекао да хоће, нагласио је академик. Тада сам на телевизији рекао да ће бити рата, и да ће он бити веома крвав, да би сутрадан Алија изишао пред народ и изјавио да ‘грађани БиХ могу спавати мирно и да ја причам небулозе’, рекао је он, додајући да је тада назвао Изетбеговића и одбрусио му: Немој, болан давати такве небулозне изјаве. Ко ти је рекао да је за рат потребно двоје, за рат је потребан само један идиот, па ти сад изабери!“ – присетио се Филиповић.

У серији недавно обелодањених тајних докумената ЦИА, показали су да је муслимански ратни лидер Алија Изетбеговић био жестоки противник мултиетничке БиХ и да је желео формирање прве исламске државе у Европи! ЦИА такође тврди да је Алија био спреман да се Босна и Херцеговина подели између Срба, Хрвата и Муслимана.

Срби су желели да живе с муслиманима, али нису и никада неће пристати да живе под муслиманима!

СТРАНИ ФАКТОР

Босански муслимани су најбољи пример како се лако манипулише једним народом који се одрекне своје прошлости. Немачки истраживач Мариен Венцел, у свету познати ауторитет за историју Босне средњег века, је на основу вишегодишњих истраживања доказала „да стећке нису правили богумили“, јер они нису ни постојали. У посебности „босанске цркве“, у подизању једног вида српске ћирилице на ниво посебног писма „босанчице“, као и у наметању „босанске нације“ Венцел види аргументе за коначни закључак да је у свим тим фалсификатима окупациона власт „тражила идеолошко упориште за раздвајање Босне и Херцеговине од Србије“.

Меријен Венцел је 1999. у Сарајеву објавила две студије о богумилима. Рекла је да је 1960. дошла у Сарајево да истражује богумиле и живела је у убеђењу да су стећци њихови. „Овоме су следиле године истраживања, током којих сам схватила да стећке нису правили богумили“, и да они нису ни постојали. Написала је да су ову теорију први заступали хабзбуршки политичари „тражећи идеолошко упориште њима неопходног раздвајања Босне и Херцеговине од Србије“. Уредник који је у Сарајеву објавио превод ове студије Меријен Венцел, аутор је велике књиге о настанку бошњачке нације од средњовековних богумила. Западна политика не би била тако немилосрдна у разбијању Југославије а данас српске државе, да почива на неким историјским истинама. Везивање стећака за некакве богумиле је дефинитивно подвала. Надгробних мрамора  има свуда у српским крајевима, у Конавлима, Далмацији, у данашњој Црној Гори и Републици Србији, односно у несумњиво православним областима, као и у портама православних манастира, као што су Крупа, Тврдош, Добрун, Давидовица и Милешева.

Босна је била чисто српска и православна држава. Била је толико изазивачки православна на вратима Запада, да је против ње вођено више крсташких ратова (нпр. 1221-1222.), у којима су далеки преци данашњих крволока, као угарске слуге, чинили над босанским Србима исте онакве злочине какве њихови потомци чине данас.

Подгревање неслоге, сукоба и неразумевања између муслимана и православаца одговара оним политичарима и верским вођама који на томе граде своје каријере. Када им затреба они прогласе опасност или угроженост вере, наводно и нације, од друге вере и нације. У то се обавезно укључују и многи електронски и писани медији. То одговара криминалним и злочинаћким елементима који могу да дођу до изражаја само у смутним и ратним временима. Тада се њима указује прилика да пљачкају, руше, пале и убијају. Оним ученим и добронамерним остаје да само ућуте, јер због свог знања, мудрости и добронамерности могу да од таквих изгубе главу. Та наша несрећна неслога и те како одговара нашим старим и новим непријатељима. Освајачи и окупатори Балкана Османлијска Империја, Хабзбуршка Монархија и Немачка, су се и те како служили оном универзалном Divide et Impera (завади па владај). То данас чине ЕУ и САД.

Меша Селимовић о муслиманима у Босни: „Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више ни тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним осјећањем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо куд да гледамо унапријед, зато задржавамо вријеме, у страху од ма каквог ријешења. Презиру нас и браћа и дошљаци, а ми се бранимо поносом и мржњом. Хтјели смо да се сачувамо, а тако смо се изгубили, да више не знамо ни шта смо.“

ПОВРАТАК КОРЕНИМА

„Због будућности своје деце вратио сам се православљу и хоћу да мој унук памти детињство по паљењу бадњака и божићној ватри. Та ватра гори увек, она се никад не гаси, постаје део једне слике, једног живота.Божић је за мене много више од обичног окупљања породице. То је симболичко стање. Дан кад је рођен онај који је променио свет, поправио га, ставио на нове темеље.“ – каже Емир/Немања Кустурица.

Годинама већ на Бадњи дан Куста доноси бадњаке из планине, а онда их у свом Дрвенграду, са свештеником и породицом, заложи испред цркве.

„Губећи своје порекло, обележје припадности својој култури, ви почињете да бивате нико. Моји родитељи су имали мулсиманска имена, али то је отуда што су Срби били принуђени да узимају муслиманска имена у време Осмалијске империје. Дешавало се да у истој породици један део може примити ислам, а други не мора. И једни су помагали другима.“ – рекао је Кустурица.

Чувени велики везир Мехмед паша Соколовић је пореклом Србин, а његов рођени брат Макарије Соколовић био је први патријарх Српске православне цркве у обновљеној Пећкој патријаршији 1557 године. Иво Андрић је у својим романима и приповеткама писао о исламизацији хришћана под османлијском влашћу. О том одрођавању писао је и Меша Селимовић у делу „Дервиш и смрт“

Муслимани на Балкану лажу себе и цели свет и никако не желе да схвате да су део јужнословенског бића и животног простора и пристали су да буду слуге туђим интересима на словенском Балкану. Босанским муслиманима се око ислама окреће цели свет. Они тај свет варају исламом и уз помоћ њега. Они тим истим идеолошким и догматским односом варају и сами себе већ дуже време. Да би се вратили на једини пут који води стању нормалног живота, муслимани треба да признају себи ко су они, у ствари, и где су као такви у животном простору смештени.

Недавно се и Махмуд Бушатлија вратио својим коренима и постао Станко Црнојевић.

„Деда ми је једном приликом рекао: Знаш ли да је крсна слава наше породице Свети Никола? То је слава наших предака Црнојевића. Знам да те то сада много не занима, али некад ћеш се можда сетити, рекао је Бушатлија. Обе ћерке су нам крштене у православној цркви, а супруга Дубравка је такође православне вере. Од сада ћемо и званично славити Светог Николу. Рамазан се никада није славио, а у кући Бушатлија се не избегава свињетина. И деда је јео свињетину, признаје он. Махмуд Бушатлија је потомак Станка – Скендер-бега Црнојевића и Махмуд-паше Бушатлије, који су се први из те лозе потурчили. Станков отац Иван Црнојевић био је православне вере и владао је Зетом 1490. године.

КО НЕЋЕ БРАТА ЗА БРАТА ХОЋЕ ТУЂИНА ЗА ГОСПОДАРА

Муслимани нису срећни у Гази. Они нису срећни у Либији. Они нису срећни у Мароку, Тунису, Јемену, Египту. Нису срећни у Ираку, Авганистану, Либану, Сирији. Муслимани нису срећни у Ирану, Пакистану, у Бахреину… и из свих набројаних држава беже. Дакле, па где су онда срећни? Срећни су у Немачкој, Француској, Енглеској, Аустрији, Холандији, Белгији, Шпанији, Италији, Шведској, Норвешкој, Швајцарској, САД-у, Канади, Аустралији, па чак и у Израелу. Укратко, они су срећни у свим државама, које нису муслиманске.

А кога криве за своју несрећу? Ислам? Не! Не криве ни руководства њихових држава из којих су побегли. Не криве ни сами себе. Они криве државе у којима су срећни! И желе да их промене, да буду као државе из којих су дошли, јер у њима нису били срећни. Опростите, можда сам идиот, јер то не разумем…