Велики публицитет добила одлука српског тенисера да усред Њујорка критикује америчку војну интервенцију и то док се Америка спрема за рат
Када је Новак Ђоковић прексиноћ на Отвореном првенству Америке казао да се противи оружаним ударима на Сирију, била је то дубоко морална порука, али и далеко куражнији чин него што то на први поглед изгледа. Усред Америке јавно критиковати америчку војну интервенцију, и то баш у тренутку када се Вашингтон спрема за рат – храбро је ма од кога, а посебно од славног спортисте коме су потребне сва наклоност и подршка овога света.
Најбољи тенисер планете поручио је да се противи било којој врсти оружја, било којој врсти напада из ваздуха или напада ракетама. Новинар Ђоковића није директно питао шта мисли о војним плановима САД да казни Сирију због наводне употребе недозвољеног хемијског оружја у грађанском рату који је почео 2011, већ је поставио благо сугестивно питање о томе шта Ђоковић мисли „поводом актуелних догађаја”. Српски тенисер не само што није избегао тему, већ је дао врло отворен и искрен одговор. Позивајући се на лично искуство стечено током бомбардовања Србије 1999, јасно је казао да би напад на Сирију био непромишљен и контрапродуктиван.
– Потпуно се противим било чему деструктивном, јер сам имао то искуство и знам да не може донети добро никоме. Тај период који смо ја и моји сународници и колеге из Србије преживели је период у животу који никоме не бих пожелео. Рат је најгора ствар за човечанство. Из њега нико не излази као победник – рекао је Ђоковић.
Он се пред светским аудиторијумом присетио да је као дванаестогодишњи дечак вежбао на теренима без мреже док су га прелетали авиони са бомбама. Искористио је планетарну славу да каже да су његова породица и он „срећом преживели” и опише разорне последице војних интервенција које се на Западу називају хуманитарним.
То није нешто што прија ушима многих Американаца. Они су убеђени да је њихова војска спасила невине цивиле у Босни, Србији, Авганистану или Либији и не повезују оружане нападе своје земље са патњом тих истих цивила.
Врло је одважна Ђоковићева морална лекција нацији која сматра да је морално изнад већине других. Она верује да је светионик демократије и људских права или да се послужимо речима Мадлен Олбрајт, америчке државне секретарке за време бомбардовања СРЈ: „Америка стоји изнад и види даље од других земаља”. Они радо деле лекције, али их нерадо слушају. А сада их је преслишао, не неки туриста на Тајмс скверу већ најбољи тенисер света на једном од најзначајнијих такмичења. Његова изјава пренета је на свим меридијанима. И то би могао да буде проблем, јер је једном спортисти потребно да га воле и подржавају. На терену и изван њега. Зарад бодрења током игре и спонзорских уговора.
Ђоковић је, ипак, ризиковао да изгуби наклоност и неких Американаца који не подржавају напад на Дамаск, јер шта год мислили о плановима своје владе, не желе о томе да слушају од странаца. Ђоковић не само да је странац, већ долази из земље коју највећи део западне јавности и даље прво повезује са Сребреницом. Како се он осуђује да придикује САД, запитаће део њих. А он не само да их је критиковао, већ им поручује да не прихвата моралну надмоћ бомбардера.
Ђоковић се при томе изјаснио о нечему о чему није морао. Могао је да ћути и каже да се не бави политиком. Али, одлучио је да проговори и тиме искористи своју славу да пошаље потресну и моралну поруку. Светски медији већ су га упознали као најбољег у послу, харизматичног (забавља публику имитирањем Рафе Надала, Роџера Федерера или Серене Вилијамс), звезду (интервјуи у свим најзначајнијим светским медијима), филантропа (помаже различитим донацијама) и џентлмена који противнику честита као после овогодишњег Вимблдона: „Он (Мари) потпуно је заслужио ову победу”.
Амерички Србин Обрад Кесић међутим верује да ће Ђоковић после ове изјаве стећи симпатизере и поклонике међу антиратно настројеним Американцима који се до сада нису занимали за њега и за његову игру. „Мислим да је ово добар потез за Новака”, каже Кесић за „Политику”, „јер ће постати популаран у круговима који имају великог утицаја на медијску сцену. Тешко му је замерити јер је говорио на основу личног искуства, као аутономна морална личност која има право на свој став”.
„Њујоркер” је Ђоковића у недавном опсежном профилу приказао као побожног младог човека коме је покојни патријарх Павле био један од узора и патриоту који мења негативни имиџ Србије:
„… Трудим се да не судим тим људима (западњацима), али сам сигуран да нису добро информисани. Све је то последица медијског оцрњивања Србије у последњих 20 година. Не кажем да је Србија најбоља држава на свету, али сигурно не заслужује такав третман светске штампе. Ја, који сам одрастао у Србији, знам историју свог народа. Знам колико је неправде нането нашим људима”.
Србија се прошле године, у складу са политиком прикључивања Европској унији, придружила санкцијама које је Брисел увео Сирији. Пооштравање санкција значило је замрзавање имовине и забрану путовања за проширену групу Сиријаца, као и забрану извоза оружја у Сирију и забрану увоза нафте из Сирије. Био је то заокрет у спољној политици Србије. ЕУ још није заузела заједнички став о хемијском оружју које је по тврдњама Беле куће употребио режим сиријског председника Башара ел Асада, па се ни званичан Београд није изјашњавао поводом напада. Али, Ђоковић се изјавом у Њујорку понео као незванични изасланик Србије који је изразио осећање већине грађана о будућој вероватној америчкој интервенцији у Сирији.
Политичке поруке спортиста
Тенисерка Ана Ивановић такође се често у светским медијима присећала 78 дана бомбардовања Србије, када је била приморана да тренира у празном базену. Познато је и да су бројни српски спортисти за време рата 1999. јавно слали поруке против бомбардовања своје земље, па је тако Владе Дивац искористио медијску пажњу у САД да затражи престанак напада.
Пливач Милорад Чавић суспендован је 2008. са даљег такмичења на Европском првенству, јер је на церемонији проглашења победника носио мајицу са натписом „Косово је Србија”.
И светски спортисти су знали да светла рефлектора искористе за слање политичких порука. Играч НБА Итан Томас био је један од говорника на антиратним демонстрацијама у Вашингтону 2007. против инвазија на Авганистан и Ирак и окупирања ових земаља. Ипак, најпознатији је пример афроамеричког боксерског шампиона Мухамеда Алија који је одбио да иде у Вијетнам због противљења овом рату, после чега су му одузели титулу и суспендовали га на извесно време са такмичења.
Изнад прича о ратним играма
„Новак Ђоковић се противи бомбардовању Сирије”. Вест је као муња обишла планету. Пренели су је сви светски медији. А најбољи тенисер данашњице ниједном речју није споменуо Сирију.
На конференцији за новинаре Новаку Ђоковићу је дословно постављено питање.
– Када видите наслове да се спремају ваздушни удари и сличне ствари, каква су ваша размишљања о томе. Да ли кажете, о не? И шта мислите о томе што се сада дешава?
– Ја сам против употребе оружја, било које врсте ваздушних удара, напада ракетама. Против сам свега што је деструктивно. Имам лично искуство и знам да то не може донети никоме ништа добро – одговорио је Ђоковић.
Пре тога Новак је по ко зна који пут говорио о свом искуству током бомбардовања.
Агенција „Ројтерс” је дала наслов „Ђоковић је рекао да је против ваздушних удара у Сирији”.
„Питање Ђоковићу се није односилo директно на Сирију, али се јасно види да се мисли на то када се каже: Шта мислите о томе што се сада дешава. Све се то дешава у тренутку када Барак Обама покушава да убеди Конгрес да одобри напад на Сирију”, пише у чланку.
Оно што је мислио Ђоковић је и рекао. Без конкретних имена. Нити је Ђоковић изричито критиковао званични Вашингтон, нити је причао о Асаду. Казао је све у три реченице. Дипломатски и са мером. У маниру најбољег на свету и човека са ставом. И нема разлога никоме да се правда.
Важно је само да остане усредсређен на терен и оствари што бољи резултат на Ју-Ес опену.
Da toje veliki moralna pobeda njegova i to je odbro sto jetako nastupio.