Песник: Василије од Семберије
28. децембар 1992. године
„Имала је само девет лета,
Не дадоше пупољку да цвета.“
Чујем од некуд вапај девојчице,
спаси ме чико од ове тројице,
напали ме брадати нељуди,
помози ми, бар ти човек буди.
Незнанци неки, црне пути,
хоће ме чико растргнути.
Тренерку су ми поцепали,
што ми је мајка купила,
црвену, на радост, за рођендан,
једва је паре скупила.
Они ме силују а мајка Рада,
била је сведок свих мојих јада.
А брата Јанка јецаји тиште,
под креветом нашао уточиште.
И даље дете нарицати поче,
Мирјана ја сам из Доње Биоче,
не знам шта сам им скривила,
само што сам се испилила.
Слушам крике, избора немам,
Адресу знам, на пут се спремам.
Касно је чико, нисам издржала,
три су ме муџахедина силовала,
Арапи, српски натуцали,
мртвој су ми у чело пуцали.
О дете моје, о рано љута,
тебе су убили четири пута,
ти Арапи што су ме расанили,
твоју су мајку у стомак ранили.
Крива си кћери, не замери,
крива што припадаш другој вери,
крива што пишеш ћирилична слова,
крива си што си Србинова…
О зна ли неко њихова имена,
да кренем до Арабије, Судана, Јемена,
да кренем за њима преко Дрине,
доста је Србин праштао злочине.
Powerful and most heart rending poem….who grieves for Serbs…???? I do…
For Serbs I will be friend, for Serbia I grieve…..for what was done to Serbia was not in my name….but in the name of evil….