Ђорђе Иванов, председник Македоније изјавио је данас да је амбасадор Македоније у Француској разрешен те дужности.
Агрон Буџаку је на тој функцији још од 2009., а пре тога је био министар промета и комуникација.
На недавном гласању поводом пријема Косова и Метохије у УНЕСКО, Буџаку је гласао за. Према појединим наводима један од разлога његове смене је и то што је глас „за“ био својевољан.
Васељенска ТВ
Кад Проклетије з’дрхте од силе топова И под месецом пуним завлада рика Нек’ знају сви од Тиране до Борова Долазе по своје Вукови са Паштрика!
4. априла 2000. године у 13 часова, више стотина америчких и пољских војника из састава КФОР-а започело је праву битку са голоруким српским народом у селима Севце и Јажинце, у окупираној јужној српској покрајини Косову и Метохији.
Јавили су ми да је умро Алберт. Без суза, само толико: „Отишао је наш Алберт…” Без суза, само толико, а и шта више?! Шта друго рећи кад усни витез у Господу?
Братунац, 24. март 1999. Седим у „Фараону”, кафићу у центру Братунца, чији је власник мој брат. У претходном грађанском рату у Босни прославио се под надимком Мунгос.
У тами, већ годинама, једне очи светле, мисли ка роду и отаџбини лете. Године мучне исписаше нове боре, „Не дај се, команданте!”, отаџибина те твоја зове! Уморним гласом теби се јада, за туђе грехе пред тобом на коленима пада.
На данашњи дан, 13. августа 2003. године, шиптарски терористи из аутоматског оружја су пуцали на српску децу док су се купала на Бистрици код Гораждевца, и том приликом убили Ивана Јововића (19) и Пантелију Дакића (12).
Наш велики песник Милан Ракић са места конзула у Приштини, пише: „Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку. Дакле избисмо на само место Косовске битке.
Бити руски амбасадор у Србији није једноставна, али ни обична дипломатска дужност. То је мисија појединца, подједнако важна и за целокупан српски, али и за руски народ. Некада бољи и способнији, понекад и не нешто предузимљиви, руски амбасадори у Србији су увек заузимали посебно место међ’ Србима, јер се у њих гледало као у апостоле слободе и светске правде.
Косова се одрећ’ нећу, света земља нема цену, видимо се догодине, догодине у Призрену.
Ширио је ветар зов линча и хајке, све ближе се чула галама хушкача. Нисмо дали псима до рањене мајке, борио се чопор срцем против мача.
Од спаљене цркве остала је само камена плоча, на њој су расељени палили свеће, често уз кишу каменица којима су гађани. Пет година су старице чекале да се врате, а упорна Епархија рашко-призренска камен по камен обнављала цркву.
Кораци тешки као олово, Београд, Приштина, пут за Косово. Место страдања где све је почело, било је наше и биће поново…
