Србија

Логика изврнутог поретка и Ватерло Верана Матића

Пише: Жељко Цвијановић (главни и одговорни уредник СТАНДАРД.РС)

Авансна додела Нобела за мир Бараку Обами 2009. године, пре него што је де фацто уселио у Белу кућу, очитовала је саму срж логике изврнутог поретка. Поносни лауреат, наиме, није тада добио признање за оно што је урадио, па ни за оно што треба да уради, већ за оно што су била очекивања делиоца награде. Сам Нобелов комитет опортуно се ставио у центар одлуке о награди, делујући као представник човечанства (хуманкинд), чија очекивања је, као, заступао у тој добро изабраној прилици, пред још боље изабраном личности. Наравно, погрешиће свако ко мисли како је Нобелов комитет и на један једини минут рачунао с тим како ће Обама донети светски мир, јер би тад ствари из симболичког поретка прешле у фактички однос снага, а ко је у њему па Нобелов комитет да то очекује. Отуда, није могло бити ни накнадне памети, ни разочараних, па ни постиђених кад је Обамина Америка растурала север Африке, кад је дроновима орала Пакистан, кад је закувала рат у Либији или кад је палила фитиљ у Сирији.

Сличном логиком изврнутог поретка могло би се рећи и како је на крају 2012. готово све од годишњих награда које се деле новинарима добила Б92 – кућа за коју није тешко доказати да је у години ескалације професионалног и моралног слома српског журнализма била лидер управо тог тренда. Ни овде, међутим, фокус није сасвим на лауреату – уосталом Б92 сваке године бележи сличну жетву награда. Тежиште је на списку наградодаваца – од колега из медија, преко Удружења новинара Србије, регионалних сватова (ако те нема у региону, нема те ни у животу) и невладих организација, све до Српске асоцијације менаџера (САМ), друштва које су ономад Борис Тадић и Америчка амбасада безуспешно окупили да парира прескупом Мишковићевом „Привреднику“. Отуда и награда „Прес витез“ (Југосфере), коју је средовечни Матић добио за животно дело (надам се да му је добро, на многаја љета) за „немерљив допринос“ чемувећ. Опет, за САМ Матић је најбољи менаџер у 2012, у години кад се његова кућа, као и готово сви медији, није прославила ни пословним ни финансијским успехом.

И, наравно, све то враћа нас на питање с почетка. За шта је то аванс, каква су то очекивања, какви послови и успеси очекују нашег Пресс Витеза у 2013?

ВЕРАНОВЕ ДЕВЕДЕСЕТЕ Одговор је понудио сам Матић у интервјуу „Блицу“ уочи Нове године, кад је – забрнут и друштвено одговоран, каквим га је Бог дао – упозорио да се „модел 90-тих поново враћа у Србију“. Хајде да видимо најпре шта је то, по Матићу, модел 90-тих. То је дакако, како му набацује новинарка „Блица“, „подела на патриотске и издајничке медије“, за шта наш Прес Витез налази објашњење у томе да у Србији „никада није промењен културни модел створен деведесетих“. Тај модел, који никад није промењен, према Матићу је „поново оживео охрабрен изборним резултатима“ (доласком Томе Николића на власт), „и судским решењима по којима не постоје санкције или су оне симболичне“ (за оне који су се замерили Б92).

Матић још каже да се у српским медијима „предуго толерише нешто што нема никакве додирне тачке са демократијом и правом на слободу мишљења“, да се у „олако (се) уступа простор за крајње проблематичне личности и ставове“, да „ми немамо консензус око ствари које нам пишу у Уставу и о којима је потпуно бесмислено да се полемише“, да смо декларативно за слободу медија, али „не за медије који не пристају да ударају у патриотске гусле“. Зато наш храбри Пресс Витез, који већ две деценије плива уз матицу не вадећи главу из торбе, „захтева неодложну реакцију“ регулаторних тела, тужилаштава, судова и власти, посебно ових последњих, иначе ће он сведочити „где треба“ да се они „саглашавају са оваквим наступима и оваквом праксом“.

Разумевања ради, директан повод за такав Матићев наступ био је скорашњи захтев Српског народног покрета Наши Уставном суду Србије да преиспита антиуставно деловање неколико српских медија, што су Матић и истомишљеници из НУНСа формулисали као „прављење спискова неподобних медија“. Говорећи о конкретном поводу језиком политкома меке окупације Србије, Матић каже: „Њихов захтев да се угасе или забране поједини медији уопште не треба схватити наивно и држава мора да реагује, мора да казни сваки позив на линч, а ово што они раде јесте позив на линч“.

ЕКСТРЕМНИ УСТАВОБРАНИТЕЉИ На овом месту ваља задржати озбиљност јер све то отвара неколико питања уз која се само наизглед боље забавити него одговорити на њих. Рецимо, зашто би подношење неког захтева суду било позив на линч? Да ли то значи да би, и ако неког тужимо зато што нас је, рецимо, покрао, то био наш позив да тај буде линчован? Уосталом, српски судови су толико пута већ стали у заштиту самог Матића, његове куће и његових новинара. На крају, и сам Матић у свом интервјуу позива судове да га заштите, на шта он, наравно, има право. Али однекуд – назире се из Матићевог интервјуа – то право као да не постоји за покрет Наши, који није Матића јурио по граду да га туче и више за њим „усташо!“, већ је о извештавању Б92 затражило мишљење суда, и то Уставног. А, ако, бар тако стоји у уџбеницима, нисмо сви једнаки пред судом, ако Веранови позиви суду јесу позиви да се заштити закон, а позиви покрета Наши позив на линч, онда је то знак да је неко дискриминисан, и онда српски судови постоје да заштите Верана и да осуде Наше, а још, ако се притом дотакну и неког закона, биће добро, мада није обавезно.

Друга мрачна ниша логике изврнутог поретка, у коју нас уводи Веран Матић такође може бити занимљива. Наиме, где то на свету „ултрадесничари“ пишу захтеве уставном суду, врховном арбитру конституционализма? Где се то „екстремисти“ јављају као браниоци уставности? На крају, да ли све то значи како је у Србији бранити устав нешто што браниоце квалификује као „екстремисте“ и „ултрадесничаре“? Ако је Веран Матић у праву, мора да је и тај устав веома споран, можда по томе што је расистички, по томе што је против грађанских слобода? Или само по томе што садржи „ултранацоналистичку“ и „екстремнодесничарску“ преамбулу, у којој стоји да је Косово део Србије?

На та питања сама Матићева Б92 годинама већ нуди достојан одговор: није ли Војислав Коштуница, најтврђи бранилац данашњег устава, на Матићевој телевизији толико пута био медијски линчован? Није ли Матић од Коштунице бранио уставни поредак? Или га је Коштуница бранио, а Матић нападао? Не пролазе ли, затим, на Матићевим каналима најбоље они – попут Чеде Јовановића, Ненада Чанка и целе палете невладиних ирганизација – који се не само најгорљивије залажу за промену устава већ и заговарају противуставне радње као што је признање независности за Тачијево Косово? Није ли, затим, у присуству и третману на Матићевој телевизији потпун несразмер између оних који се, према уставу, залажу за политичку одбрану Косова као дела Србије и оних који би антиуставно од Косова дигли руке? На крају, ако екстремисти попут Коштунице бране устав, а умерени попут Матића га руше, хајде да коначно видимо да ли је устав „екстремистички“ или је, недајбоже, ОК, што би могло да покаже и то да су браниоци устава умерени, а они који га руше екстремисти?

Само логика изврнутог поретка, брањена силом и утицајем Матићевих дводеценијских моћних заштитника, нашем Пресс Витезу омогућава да ствари постави управо овако, иначе би свака иоле озбиљна анализа показала да су ту неке осовне категорије истумбане и замењене. А то значи да Матићев вапај властима да „ми немамо консензус око ствари које нам пишу у Уставу и о којима је потпуно бесмислено да се полемише“ у приципу јесте тачна. Али с тим да је он, који широко отвара врата свакој иницијативи о напуштању борбе за Косово и једнако затвара врата свакој иницијативи за одбрану Косова, заправо изван устава, а не Наши, који ни мање ни више од Уставног суда захтевају само да оцени тај факт.

ПРАВЉЕЊЕ СПИСКОВА Према истој тој логици, Матићевој тврдњи да се „олако (се) уступа простор за крајње проблематичне личности и ставове“, нема се шта додати, осим што би ваљало осветлити ко је или шта арбитар који ће одредити нечију проблематичност. Хоће ли то бити устав и закони или арбитража у којој се питају Матић и његови заштитници из западних амбасада? Ако је прво у питању, зар није на Матићевој телевизији, бар кад је о уставу реч, мало превише „проблематичних“ типова, а премало оних који то нису. Ако је у питању арбитража из ембахада – а плашим се да јесте – тада је Матић у праву кад каже да се „предуго толерише нешто што нема никакве додирне тачке са демократијом и правом на слободу мишљења“. Наравно, он, по свој прилици, мисли на прављење спискова неподобних медија и неподобних у медијима, а та тема већ захтева нека суштинка поређења.

Наиме, кад је покрет Наши свој списак неподобних медија упутио Уставном суду Србије, на том списку су се нашла имена следећих цветова српског журнализма: Б92, „Блиц“, „Данас“, „Пешчаник“, „Време“, „Република“, „Глас Америке“ и „Слободна Европа“. Само неколико година раније (2008) Хелсиншки комитет Соње Бисерко објавио је списак 57 професора Београдског универзитета, које је оценио као националисте, због чега, стајало је у извештају, треба да се позову на „одговорност за своје деловање“, док би њихови радови „били цензурисани“. Тај списак, наравно, није изазвао моралну панику слободољубивог Верана Матића, он за њега није био повратак у 90-те нити је – остајемо у његовом логичком поретку – значио повратак културног модела који никад није нестао. На том списку Бисеркове су, поред осталих, били и следећи професори Правног факултета: Будимир Кошутић, Ратко Марковић, Мирјана Стефановски, Бранко Ракић, Дејан Ђурђевић, Мирко Васиљевић, Коста Чавошки…

Хајде да видимо шта је то што већ на први поглед разликује ова два списка. Ни за један од медија са списка нисмо чули да има неке проблеме у пословању, да је под притском из зоне политике или оглашивача, посебно не да му је ускраћено место у јавном простору. Новинарима већине тих медија врата свих телевизија – а то ће рећи врата утицаја – су отворена. Добијају награде, уживају почасти. А шта је са наведеним професорима права? Без обзира на то што је већина њих успешна у својим специјалностима (људи озбиљних каријера и знања), нема их у главним медијима, нема их на списковима награђених, ниједан од њих није најбољи менаџер у избору САМ, нико нема награду за животно дело, нико није ни Пресс Витез ни било који други витез.

Шта нам то говори? Да, док истомишљеници Верана Матића праве спискове, који јесу увод у неку врсту грађанске смрти њихових противника, за то време он и истомишљеници су на списковима најприсутнијих, најнаграђиванијих и најзаштићенијих у данашњој Србији. Док говоре о црним листама, они не само да састављају већ ефикасно проводе своје црне листе. Кад говоре о противуставном деловању, они сами крше устав своје земље. Док се јеже над цензуром, проводе најодвратнију цензуру и састављају најгнусније забране после Броза… И, да, за све то бивају награђени и поштовани, и од својих истомишљеника и оних који желе да их својим наградама увере да то јесу; баве се хуманитарним радом, стубови друштва такорећи.

РАСКРИНКАНИ МОДЕЛ Уместо да се понаша у складу с тим фактом који се не да демантовати, Матић кривотвори стварност тврдећи да нема слободе за “за медије који не пристају да ударају у патриотске гусле“. Његову тврдњу лако је проверити: довољно је само погледати спискове оглашивача у медијима који, како каже Матић, „ударају у патриотске гусле“ и медија који ударају у европске харфе, у које спадају и они које он води. А то ће рећи да, ако не можемо да измеримо слободу, измеримо новац, и нећемо погрешити. Нема новца међу гуслама, али га међу харфама има итекако.

Матић дакле грубо фалсификује стварност, али зашто онда из тако удобне позиције, са истомишљеницима толико пишти против шачице маргиналаца, која, и кад би хтела, не би могла да их угрози, зашто криминализује своје протовнике? Зашто му толико треба да од власти направи свог саучесника како би ти млади људи били прогоњени и кажњени? Одговор је јасан: Матић јесте заштићен, али и немиран јер су и он и његови медијски истомишљеници и истоделатници раскринкани, и то не од неких „екстремистичких“ група, већ од грађана. О чему се ради?

Без обзира што се, кажу, лично добро наплатио од предаје на издржавање Б92 Грцима, Матић је потпуно свестан краха модела у чијем стварању и одржавању је не само учествовао него је и био веома експониран фактор тог политичког поретка, који је у Србију дошао 2000. а дефинитивно превладао 2008. године. А, када је то проваљено, тада сви некако постају Наши, сви осим оних који Матића широком руком награђују заправо му изјављујући лојалност, свесни да ће, док год он такав буде постојао, бити нешто и за њих. Својим доделама признања они у Матића инвестирају јер, ако он победи „екстремисте“, победиће и они Србију.

Наравно, Матић не може да побегне од тога да је свет у чијем стварању је имао важну улогу дао рђаве плодове, горко је горко, и ту се нема куд. Хајде да видимо како он види разлоге тог неуспеха. Види га, наравно, у својој изнутра посвађаној тврдњи да се, са једне стране, „модел 90-тих поново враћа у Србију“ и да, са друге, „никада није промењен културни модел створен деведесетих“. Крив је дакле још увек Милошевић, криви су сви који Верана сматају медијским олошем, криминалци су сви који виде и гласно кажу како је Веран пропустио сваку прилику да буде на страни своје сломљене земље и и ниједну да је понизи; за слом Србије криве су 90-те, свеједно да ли зато што, према Матићу, никад нису прошле или зато што су се, опет према Матићу, вратиле.

Да ли је дакле данас на сцени политички модел из 90-тих или неки други, који је Матић редовно бранио и афирмисао у својим медијима? Да ли су српску привреду убили закон о приватизацији и економски и финансијски модел, које је са толико елана бранила Матићева телевизија? Да ли су готово свих тих година Србијом владали и харали они које је подржавала Матићева телевизија и да ли су углавном падали они против којих је водила кампање? Да ли се коначно показало да је Србија сломљена и понижена због тога што је превише слушала жеље земаља из којих су долазили Матићеви донатори или зато што их није слушала? Да ли је национални и државни интерес Матићеве Србије увек и у свему био идентичан земљама његових донатора, чак у толикој мери да је Матић веровао да подржава национални интерес подржавајући сваки – ама баш сваки захтев земаља својих донатора и ниједно опирање његове земље које се конфронтирало са интересима тих земаља? Да ли је помогао својој земљи толико отварајући простор свима који су је уверавали да се одрекне борбе за Косово, и толико га затварајући за оне друге? Речју, гледамо ли данас, заједно са Вераном, пред собом Србију која је више дело његових руку или руку оних који га туже уставном суду? Да ли ми, на послетку, овде говоримо о 90-тим или о медијској охлократији, која је, заједно са остатком друштвених елита, изручила Србију и њене грађане најгорем од свих расплета који су их могли задесити?

ОСТАЛА ЈЕ СИЛА Отуда дакле и оволике награде, Пресс Витезови, животна дела и легије части, отуд је неосвојена остала још само нагада за мис мокре мајице, а ни она, ако затреба, неће дуго. Отуд Веран својом медијским језиком глобалистичког колонијализма шминка, са све осмехом, једну мртву Србију, у којој се са врло добро (служимо народу!) истиче једино он. Он, хуманиста – после Мишковог пада, последњи живи капетан Миша, али по укусу империје – набавља инкубаторе за бебе. Он, који се толико борио за баш овакву Србију, очерупану до те мере да не може да набави ни бедне инкубаторе, прву ствар које у свакој иоле нормалној земљи не сме да фали, што ће рећи да земља у којој фали инкубатора фали и свега осталог. Само логика изврнутог поретка могла је статус хуманисте дати ономе ко је веровао како ће помоћи својој земљи, увек и свуда подржавајући све оне који су нешто од ње захтевали и черупали је као сеоску курву, и никад подржавајући њу, која се понекад осмелила, макар накратко, да не да.

Наравно, колико год Веран сведочио да се враћају 90-те, које никад нису одлазиле, ово је крај сваке смислене одбране петооктобарског поретка. Зато су његове награде трагикомичне – као оперетско ордење – зато су њему сви ти Пресс Витезови за разбијање страха, као звиждање у мрачмој шуми, зато они требају онима који му их додељују да му кажу да су с њим, да рингишпил још увек ради, да су сви на њему, да се и даље лудо проводе, и да су сви они Веран, јер, ако се одбрани он, за њих је лако. Наравно, Веран зна да је крај, он зна да Србија данас не верује ни реч ни њему ни осталим медијима и да њихова сврха више није у томе што на њих, као да је све у најбољем реду, пушта свет који Србију наставља да бестидно лаже и одвратно понижава; смисао и једина корист Верана и његових је још само у томе да се пред камере не пуштају они који ће сведочити истину, они који ће пре него што ишта кажу упрти прст у Верана.

Зато су последње упориште ове лажи коју исповедају Матић и његова Б92 још тврђа цензура („олако се уступа простор за крајње проблематичне личности“, „ствари које нам пишу у Уставу и о којима је потпуно бесмислено да се полемише“), још више насиља (позиви регулаторним телима, тужилаштвима и судовима, „предуго се толерише“, „захтева неодложну реакцију“) и захтев новој власти не да га заштити – он је заштићенији од њих – већ да гарантује за њега, да хапси и забрањује за њега, не би ли макар накратко продужила смисао његове лажи. Ако успе, ако заустави пробијење тог гласа – не ни слободе, већ гласа елементарне логике – Веран ће лако бранити своју тезу старог комунисте да петооктобарска Србија није пропала зато што су је опљачкале земље Веранових донатора, да су је растурили сви они у које је он гледао као у Четврти Рим, већ да је петоктобарска Србија пукла зато што није имала шестог октобра, зато што је „имала јакобинске дилеме“, како би рекао један његов редовни гост на Б92.

И то је последња велика битка Верана Матића: ви мени да верујете још неко време на мајке ми, а ја вама понеки инкубатор и жваку за цео дан. За то време сви остали да ћуте, а ко неће да ћути или неће да верује срешће се са „неодложном реакцијом“. Аванс је Пресс Витезу легао управо за то.

А ови што су Верана предали Уставном суду, ови што, каже, праве спискове, у важној ствари нису у праву. Заиста су глупе поделе на патриотске и издајничке медије. Нема патриотских медија.

 

Извор: Стандард

Напиши коментар