Покушаји да се на Србију свали кривица за избијање Првог светског рата су „ексцеси појединаца“, али није искључено да иза њих стоје одређени политички мотиви, оцењују историчари
Гаврило Принцип никако не може назвати терористом, а још мање поредити са Осамом бин Ладеном, оцењују српски историчари.
Покушаји да се на Србију свали кривица за избијање Првог светског рата су „ексцеси појединаца“, али није искључено да иза њих стоје одређени политички мотиви, оцењују историчари.
„Поистовећивање Принципа и Бин Ладена су идиотске ствари“, каже историчар и академик Драгољуб Живојиновић.
Коментаришући методологију да се прошлост тумачи кроз савремене концепте, попут тероризма, чиме се Принцип у појединим текстовима западноевропских историчара поистовећује са Осамом бин Ладеном, Живојиновић каже да се то не може поредити.
„Тероризам се доскора није употребљавао у научној терминологији. Самим тим, Србија није могла да се бави било каквим тероризмом, јер није била у стању као мала земља да терорише некога“, напомиње Живојиновић.
Професор Филозофског факултета у Београду Сузана Рајић такође сматра да епитет терориста није адекватан за Принципа због атентата на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда.
„Оно што је урадио Гаврило Принцип у Сарајеву 1914. био је само један од таласа таквих дешавања који су преплавили Европу крајем 19. и почетком 20. века. Сви ти атентатори квалификују се као анархисти или присталице анархиста. Епитет терориста није адекватан за све починиоце, па ни за Принципа. Он је тада имао 17 година, био је гимназијалац, чак није ни имао времена да постане терориста. Он је био под утицајем анархистичких стремљења и мишљења“, сматра Рајић.
Историчар Дубравка Стојановић сматра да није реална могућност да за неколико деценија у уџбеницима историје стоји да је Принцип био терориста и да је Србија изазивач Првог светског рата, јер, како истиче, историја је озбиљна нука.
„То није ново тумачење. Али европске историографије су озбиљне науке и не верујем да је такво тумачење данас могуће. Сензационалистичка штампа то увек може тако да преврне, али не верујем да би ико озбиљан могао тако да пише“, оценила је Стојановић.
Крајем јула следеће године у Сарајеву ће бити обележена стогодишњица почетка Првог светског рата и атентата на Фердинанда, а како је најављено, тим поводом, биће одржана и међународна конференција историчара на којој ће учествовати више од 100 научника из 26 земаља света.
У сусрет том догађају однедавно су присутни покушаји појединих западноевропских историчара да ревидирају прошлост и да одговорност за избијање рата припишу Србији и Принципу, иако је општеприхваћено становиште да је узрок рата била тежња великих сила за новом поделом колонија и војно-политичку превласт.
Премијер Ивица Дачић поручио је средином маја да Србија неће дозволити ревизију историје у којој би српски народ био оптужен за почетак рата.
Према мишљењу Рајићеве, пребацивање кривице на Србију за почетак Првог светског рата не може се узети као општеприхваћен став.
„То су само излети и екцеси појединаца. И светска наука и наша стоји на становишту чврсто научних доказа да је Први светски рат, конкретно у односу према сарајевском атентату, био само једна варница која је искоришћена у политичке сврхе, а да је рат припремљен пре тога. Сарајевски атентат уопште се није могао уклопити као основни повод за сукоб светских размера какав до тада цивилизација није познавала“, истакла је Рајић.
Она ипак напомиње да је једна од корисних последица оваквих покушаја што се види да јавно мњење реагује на све то што се дешава.
С њом се слаже и Стојановићева која истиче да је важно схватити да се закључци о прошлости увек мењају у зависности од данашњег контекста „не нужно да бисмо нешто измислили, него зато што ново време тражи ново вредновање“.
С друге стране, Живојиновић теорије да се Србија означи као кривац за почетак Великог рата види као покушај да се искриве чињенице за шта су, како сматра, мотиви искључиво политичке природе.
„Европска унија, по мом мишљењу, жели да међу својим члановима завлада мир, да се забораве неки сукоби из прошлости. Они тај успешан експеримент имају са Енглезима и Французима. Међутим, ако желите да помирите чланице ЕУ, онда морате да баците одговорност на некога – а кривци могу бити само Руси и Срби. То је циљ ове кампање“, казао је Живојиновић који је председник Организационог одбора за обележавање 100 година од почетка Првог светског рата.
Живојиновић наводи да се таквим писањем искривљују чињенице, неке занемарују „из простог разлога што њима истина није прва ствар“.
„Такви концепти немају више научни циљ. Циљ је да направе неку буку и галаму са одређеним намерама. То је нешто што је вазда било у пракси, у опису прошлости“, рекао је он и додао да је посреди „кампања“ да се за кривца прогласи Србија у којој „предњаче људи из англосаксонског света“.
Као једно од решења за спречавање ревизије прошлости Живојиновић сматра да Србија треба да поступи попут других држава у свету, односно да објави дипломатску грађу из својих архива.
„И ми радимо сада тај посао у САНУ, односно објављујемо једну вишетомну серију – Документи о спољној политици Краљевине Југославије од 1903. до 1914“, истакао је Живојиновић.
Међутим, како је рекла Стојановић, не може се заобићи чињеница да су у стварању релативно најсвеобухватније слике највише допринели немачки историчари који су писали о одговорности своје земље.
„Ту пре свега мислим на Фрица Фишера који је покренуо ‘рат међу историчарима’ током осамдесетих година, пишући о пресудној одговорности Немачке. За мене су то увек само професионална питања и мислим да државе не треба да се мешају. На сваком од нас и на нашој професионалној савести је да се бори за што комплесније тумачење које ће узети у обзир мноштво података који говоре о узроцима и поводима за рат“, објаснила је Стојановић.
Она је додала да, уколико држава може нешто да уради, да би јој било најпаметније да плати превод књиге Андреја Митровића „Продор на Балкан: Србија у плановима Аустро-Угарске и Немачке 1908-1918“.
С њом се сложила и Рајић указавши на чињеницу да је српска историографија и пре 30 година дала изузетно драгоцена достигнућа када су у питању узроци и поводи Првог светског рата, и да јој се одмах прикључила немачка историографија.
Ипак, како је закључила Стојановић, нема објективне историје и посао историчара јесте посматрање и тумачење чињеница из различитих углова.
„Они увек то раде. То је наш посао. Нема објективне историје и не треба да је буде. Остаје само чињеница да је Фердинанд убијен у Сарајеву 28. јуна, а коме је то шта донело је ствар различитих процена и различитих виђења. За некога је то ослобођење, за неког губитак слободе. Тако је увек, и тога треба бити свестан“, закључила је Стојановић.
