Годишњица Боја на Иванковцу
Обележава се 208. годишњица Боја на Иванковцу, једне од најзначајнијих победа устаника у Првом српском устанку. Венце ће крај споменика вођи устаника Миленку Стојковићу положити представници Министарства одбране, општине Ћуприја и невладиних организација за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.
Бој на Иванковцу се одиграо 18. августа 1805. године. Представља једну од најзначајнијих и највећих победа Карађорђевих устаника у читавом раздобљу Првог српског устанка, подсетио је Одбор за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.
Устаници су до јула 1805. протерали Турке из Београдског пашалука. Да би угушила устанак, Порта је крајем јула упутила из Ниша у пашалук Хафиз-пашу са око 15000 војника. Војници су се прикупили на Везировом брду код Ћуприје. Намера им је била да продуже ка Београду.
Устаници су очекивали напад на овом правцу и прикупили су се у две групе. Карађорђе је са првом групом од 4000-5000 устаника био је на брду Гиљ код Јагодине, на левој обали Велике Мораве. Са тог положаја могао је да брани главни правац турског наступања Ћуприја—Јагодина—Баточина—Гроцка—Београд. Другу групу од око 2000 устаника водио је Миленко Стојковић са Петром Добрњцем. Они су били лоцирани на Иванковцу код Ћуприје, да би бранили правац турског наступања десном обалом Велике Мораве правцем Ћуприја—Иванковац—Пожаревац—Гроцка—Београд.
Битка
Сматрајући први правац опаснијим, јер је водио кроз Шумадију, која је била снажно обухваћена устанком, Хафис-паша је одлучио да напада преко Иванковца. Топографски положај погодан за одбрану на Иванковцу устаници су се на брзину утврдили, подизањем два шанца са палисадама. На падинама западно од шанчева била су два редута.
Хафис-паша је 18. августа ујутро напао устанике и у току борбе, која је уз обострано велике губитке трајала цео дан, устаници су напустили редуте и повукли се у главно утврђење. Увече је пристигао у помоћ Карађорђе, због чега се Хафиз-паша у току ноћи повукао према Параћину. Оставио је устаницима богат ратни плен.
Убиство Хафиз Паше
Поједини историјски извори наводе необичне околности рањавања и потоње смрти турског команданта Хафиз-паше. Наиме, централну улогу у овом чину игра извесни писар у српској војсци, Стеван Стевановић- Стева. Пошто је добио дозволу од Карађорђа, он је испалио једно ђуле из топа, погодивши Хафиз-пашин конак. Хитац се потом сручио на ногу турског команданта, тешко га ранивши. Наредног дана, паша је преминуо на путу до Ниша. Интересантан је податак да и турски извори наводе како је конак изненада погодило ђуле, натеравши пашу на повлачење према Нишу. Једни извори наводе да су сутрадан устаници гонили пашину војску преко Параћина до границе пашалука, а затим се вратили на Иванковац. Други, пак, наводе преговоре Карађорђа са делегацијом параћинских Турака, што је осигурало да устаници одустану од напада на овај град, јер је он припадао Лесковачкој нахији и није био у саставу Београдског пашалука.