Пише: Бошко Козарски, оснивач Српско-руског центра
Прошао је век од најславнијих тренутака српске војске, од васкрса Србије и херојске смрти читаве генерације најхрабријих и наискренијих родољуба.
На Зејтинлику у два дана сабрало се оно мало што памти и поштује жртве положене на олтар отаџбине која је сада поприлично мања него након славног тријумфа.
Иако је председник имао изасланика, начелник Генералштаба своје представнике, а Министарство одбране, како једино и доликује – министра, на овом величанственом јубилеју најважнији је ипак био домаћин, човек-институција, деда Ђорђе.
Његове речи изречене током генералне пробе церемоније потпуно нас разоружавају, прекоравају, а ипак очински саветују. О њима – кад буду време и боља прилика…
За данас ћу одапети само стихове који се и родише на Зејтинлику и које остављам као исповест пред касетом у којој су положене кости мог чукундеде Михаила, оца мог прадеде Бошка, по коме добих име, а који га није запамтио јер му се отац у раном животном добу у околини Солуна уградио у темељ наше победе и славе, као зрно слободарске мисли за будућа покољења.
Теби се враћам
Можда си сину у наслеђе дао
Именом божијег дара задатак
Да живот твој и зашто си пао
Не буде само голи податак
Ти зовеш име јединца свога
Да памти и слави страдање твоје
А ја га начух, тако ми бога,
Јер исто је његово и име моје
И дођох позван, клекох пред тебе
Пољубих камен на самоме дну
У његовом имену препознах себе
Па одговорих – ја сам ти ту!
Тебе и зовем – одјекну ходник,
Узан, а шири од овога света,
Подигох поглед, крај мене војник,
Исти ко онда пре стотину лета:
Устани, сине, добро ми дош’о,
Сад знам да није залудо било,
Да неко памти то шта сам прош’о,
И прича свету шта нам се збило!
Четврто колено, а млађи од мене
После смрти годинама нема броја
Сећање на тебе неће да увене,
Јунаштво је твоје дедовина моја!
Наједном се тргох и као да неста’
Сена јунака што ме је призив’о,
Ходник опет узан, а ја свестан,
Да се све то збило и да нисам снив’о!
Чекао је завет, дато обећање,
Да ће моја борба бити за сећање,
Па да оде мирно своме пуку,
Што покој нађе уз солунску луку.
Од тада Зејтинлик походим често,
Никад само успут, не иде да свраћам,
Није све то за мене туризам,
већ се ја теби, деда, враћам!
Михаилу, лета господњег 2018.
Aло
