Иванковац је брдо код Ћуприје, на десној обали Велике Мораве, на којем су се 18. августа 1805. године устаници у Првом српском устанку сукобили са турском војском.
Намера Хафиз-паше
После убиства дахија српски устаници су инсистирали да нека страна сила буде гарант њихове аутономије, што је био уступак који Порта није била вољна да пружи. У Русију је отишла делегација предвођена протом Матејом Ненадовићем да избори руску подршку. Делегацију је новембра 1804. примио министар спољних послова кнез Адам Чарторијски. Пошто је Русија сарађивала са Османским царством против Наполеона, Чарторијски је српској делегацији саветовао да уступке тражи директно од Порте.
Устаници су савез за будуће акције сада морали да траже од других хришћанских група у Босни и Херцеговини, грчких клепта и гувернера Влашке и Молдавије. Са друге стране, јаничари и одметници од султана су такође намеравали да поврате свој положај. Тако су током зиме и пролежа и даље вођене борбе у пашалуку.
Султан Селим II је под притиском променио своју политику измирења са Србима и до пролећа 1805. их је почео сматрати одметницима. Стога је нишког Хафиз-пашу поставио за београдског пашу. Хафиз-пашина војска се крајем јула упутила из Ниша у Београдски пашалук са око 15.000 војника. Војници су се прикупили на Везировом брду код Ћуприје. Намера им је била да продуже ка Београду.
Припреме
Устаници су очекивали напад на овом правцу и прикупили су се у две групе. Карађорђе је са првом групом од 4.000—5.000 устаника био је на брду Гиљ код Јагодине, на левој обали Велике Мораве. Са тог положаја могао је да брани главни правац турског наступања Ћуприја—Јагодина—Баточина—Гроцка—Београд.
Другу групу од око 2.000 устаника водио је Миленко Стојковић са Петром Добрњцем. Они су били лоцирани на Иванковцу код Ћуприје, да би бранили правац турског наступања десном обалом Велике Мораве правцем Ћуприја—Иванковац—Пожаревац—Гроцка—Београд.
Шанчеви на Иванковцу
Топографски погодан положај за одбрану на Иванковцу, Устаници су на брзу руку, непосредно пре боја, утврдили, подигавши на месту где се налази село Иванковац два (три) шанца, утврђења са палисадима и бркљачима, а на падинама западно од шанчева, два редута.
Велики српски шанац, према казивању Илије Димитријевића из Паљана, налазио се на западној ивици данашњег Иванковца и својом осом се пружао у правцу север-југ. При томе дужа страна му је била око 200, а краћа око 70 корака. Међутим према податцима Исидора Стојановића, који је ове крајеве посетио у лето 1846. године, велики шанац је имао облик трапезоида. Дужина о основице шанца била је 38 тј. 42 корака, а бочне стране, јужна и северна биле су 35, тј. 23 корака. Вероватно је Стојановић погрешио и измерио мали шанац уместо великог, који се налазио неких 50-60 корака од великог. Према сведочењу Чича Илије, који је имао 15 година када се бој одиграо, велики шанац је имао форму јајета. Педесет корака западније од другог, налазио се трећи српски шанац (редут), у коме се налазила резерва.
Шанчеви су били опсани рововима, чија је ширина и дубина износила нешто око пола метра. Испред ровова налазили су се палисади, са шиљцима пободеним нагоре. Палисади су наизменично достизали висину од два и по метра тј. устаници би поболи два више палисада висине два метра са малим размаком, а између та два палисада би поболи мањи од пола метра, као пушкарницу. Током борбе борац је седео на ивици рова, са ногама у самом рову и пуцао преко нижег палисада.
Профил палисада на шанчевима у боју на Иванковцу
На стрмим падинама брда Шанац, између првог и трећег шанца, налазио се једно стотинак корака југоисточно од овог, и други српски редут.
Редути су били квадратног облика и то, први са страницама дугим двадесет пет, а други са петнаест корака дужине.
Профил редута подсећао је на профил стрељачког рова са ширином од три четвртине метра и дубином од пола метара. У предњем делу налазио се грудобран, чија је висина достаизала пола, а дубина три четвртине метра.
Простор између јужног дела великог шанца и предњег редута штитила је засека начињена од забрана који се ту налазио већ од раније. Српски положаји на Иванковцу размешетни су око коте 197, са фронтом окрентим ка северу, односно према Везировом брду. Положаји су покривали површину од неких 150 до 200 хектара, а запоседнути су била са око 2.000 до 2.500 војника.
Битка
Пре битке на фронту широком 15 км, а дубоком 4 км, Срби су распоредили своје снаге. Војску су сачињавали одреди Петра Добрњца, Миленка Стојковића и Стојана Козара. Ове три групације, сачињавале су основу српских положаја на десној обали Мораве.
Као појачање уз њих су се налазили одреди Илије Стојишића, који је командовао хомољцима, затим горње-ресавски одред Паула Матејића и одреди црноречана, под командом Милисава Црноречанина. Као резерва био је и Стеван Синђелић са својим Ресавцима.
Скица боја на Иванковцу
Задатак ове групације био је затварање правца, којим се преко Ресаве и поморавља могло да избије на Смедерево, а одатле у Београд. Међутим одмах се поставило питање, могу ли овако раштркани на веома широком фронту, српски одреди бранити све евентуалне правце турских напада. Страховало се да ће Турци бити у могућности да се пробију и опколе поједине делове српских одреда, што би их и разјединило и учинило лакшим за ликвидацију. Такође се узимало у обзир да су Турци боље опремљени и бројчано надмоћнији.
Сматрајући први правац опаснијим, јер је водио кроз Шумадију, која је била снажно обухваћена устанком, Хафис-паша је одлучиио да напада преко Иванковца. Топографски положај погодан за одбрану на Иванковцу устаници су два дана пред битку, на предлог Петра Добрњца на брзину утврдили, подизањем три шанца са палисадима. На падинама западно од шанчева била су два редута.
Хафис-паша је 18. августа ујутро напао устанике. Хафиз-пашина војска је била сакупљена у рејону Ниша. Турска војска није располагала топовима.
Главнина турских снага запосела је положаје на Везировом брду. У исто време, две турске колоне заобишле су Иванковац са истока и запада и запоселе Супску и Сењ. Ударом са Везировог брда Супске и Сења, Хафиз-паша је рачунао да ће ако ништа, барем потиснути Србе и отворити својој војсци пут до Београда.
У освит зоре, 6. августа 1805. извршен је напад на српске положаје. У напад је прва кренула коњица. У сусрет им је из шанца кренуло шест српских коњаника. У исто време од Турака издвојила се група да подели мегдан на Краљевом пољу. Мегдан је трајао док турски коњаници нису дошли у домет српских пушака. У том маху из шанца изађоше пешаци и опалише један плотун а потом се вратише у шанац.
Док је једна колона Турака нападала шанац, друга је покушавала да се преко редута пробије до истог. После краћег пушкарања посада предњег редута се повукла у задњи. Бесним нападима турске коњице на редуте и шанчеве, касније се придуржила и турска пешадија у нападу на мањи шанац. Тек предвече су Турци успели да освоје мањи шанац, кад се посада шанца повукла у већи шанац.
“Поједине турске хатлије јуришале су уз стрме стране овог виса. Ускакали су у шанац. Пиштоље избаце и онда се маше ножа, кога су у зубима носили. После једног сата клали су се Турци и Срби међу собом у опкопу и он паде Турцима у руке.” – Бој на Иванковцу 1805, Васа Чубриловић, стр. 78
Пошто су Срби напустили први редут, Турци су напали други, којим је командовао Кара-Стева из Прова. Тек после једног часа је српска посада морала да напусти и овај редут. Тада су Турци преузели напад на велики шанац.
Падине Лудог брда, које се уздизало северо-западно од шанца су отежавале турској коњици да искористе пун потенцијал. Нападе са источне стране онемогућавало је корито Иванковачке реке (река Миросава), а са јужне стране коњицу је у нападу онемогућавао густ шљивар. У току дана Турци су извршили двадесет напада на српске положаје, али су сви били одбијени.
Униформа српских устаника
Појава српске војске на Лудом брду, учинила је рањивим леви турски бок. Турци су под окриљем ноћи напустили Иванковац, чиме су борбе завршене. Ускоро је дошао у помоћ вожд Карађорђе, и придружио се Стојковићу на положајима изнад Параћина. Турци су устанике нападали 20. августа још три пута и били су успешно одбијени, због тога се Хафиз-паша повукао према Параћину. Оставио је устаницима богат ратни плен.
Убиство Хафиз-паше
Поједини историјски извори наводе необичне околности рањавања и потоње смрти турског команданта Хафиз-паше. Наиме, централну улогу у овом чину игра извесни писар у српској војсци, Стеван Стевановић- Стева. Пошто је добио дозволу од Карађорђа, он је испалио једно ђуле из топа, погодивши Хафиз-пашин конак. Хитац се потом сручио на ногу турског команданта, тешко га ранивши. Наредног дана, паша је преминуо на путу до Ниша.
Интересантан је податак да и турски извори наводе како је конак изненада погодило ђуле, натеравши пашу на повлачење према Нишу. Једни извори наводе да су сутрадан устаници гонили пашину војску преко Параћина до границе пашалука, а затим се вратили на Иванковац. Други, пак, наводе преговоре Карађорђа са делегацијом параћинских Турака, што је осигурало да устаници одустану од напада на овај град, јер је он припадао Лесковачкој нахији и није био у саставу Београдског пашалука.
Последице
Споменик на месту где се одиграо бој на Иванковцу
Бој на Иванковцу је био први сукоб српских устаника са турском војском. До тада су се борили само са војском узурпатора власти, дахија. Ова победа је имала велики морални одјек међу Србима и ојачала самопоуздање устаника и допринела успесима у борбама за ослобођење од турске власти. У другој половини 20. века на месту битке изграђено је спомен обележје. На месту битке, где је подигнут споменик постоје још увек делимично очувани палисади од шанчева на Иванковцу.
Занимљивости
Поред легенде о писару Стеви који је топом убио Хафиз-пашу,у току боја забележено је доста занимљивих појединости. Један од искуснијих војника Нестор, послат је пре боја да обавести Карађорђа и затражи помоћ. Он је ноћу кроз табор турске војске ради сигурности прошао на четири ноге, глумећи прасе. Поред Нестора забележено је још доста интересентних појединаца учесника боја, као што је Кара Стеван који је погинуо од 19 задобијених рана, затим баба Милица која је збринула рањенике у шанцу током битке и давала борцима пиће, као и Милош бећар који је посекао турског коњаника и Бимбаша Милован, који је спречио Петра Добрњца и Миленка Стојковића да оду са бојног поља у одсудном моменту.
Српска Академија Наука и Уметности је 1975. године објавила књигу Бој на Иванковцу 1805, академика Васе Чубриловића у којој се налазе детаљни описи битке и устаничких шанчева, сведочења учесника као и мапа битке и илустрација пресека устаничких шанчева.
Битка је обрађена у играно документарној серији Трагом Карађорђа у виду анимације са приказом шанчева и редута.