Приче ветерана

Добровољци

Пише: Саша Ћулибрк

dobrovoljci

И данас киша.
И тишина.
Ритмичко добовање по олуку се не рачуна. Сам звук је киша. Сива поља у даљини. И магла. Не толико густа да не видим куће оивичене кукурузним пољима. Црвено са златном нити около. Као некада петокрака на заставама СФРЈ.
Зајебано је то… Сећање.
Лепо је гледати то. Ту кишу. Са терасе стана. Сигурност или несигурност велеграда. Или велесела. Како се узме. Или остави. Уживање.
А колико пута сам је проклињао и псовао свега чега се сетим, осећајући како ми пробија и последњи суви део одеће и слива се низ леђа. Језа. Магла се увлачи у кости, а ватру и да је смем запалити, не би ме загрејала. Можда само дланове. И лице. Премештам се са ноге на ногу и осећам како је све више блата на патикама. Бол у стомаку подсећа да је она конзерва коју сам поделио са другом, давно поједена. Тело тражи још. А нема.
Једино воде има на претек. Још је само у коленима немам.
И комарци. Улазе у уши, уста, нос, очи… Једно јутро сам освануо сав отечен. Мислили су да је алергија на нешто. И јесте. На комарце. Аутан је вредео више него ишта. А није га било…
Сећам се, да смо те зиме, завучени у један подрум, гладни и промрзли, ископали неки стари шпорет и док смо покушавали да упалимо ватру у њему, дим је био толики да се чак и свећа на поду почела гасити због мањка кисеоника, а ми, полегли по бетону и прибијени једни уз друге, уморни и неиспавани, дрхтимо од хладноће. И онда, неверица! Чујемо зујање комараца! Надјачала је снежну вејавицу! У децембру месецу! Топлота га је оживела. Жилаве крвопије.
Спавали смо на слами. Романтично, зар не? Па и не баш, ако је слама пуна бува. И не знаш од чега се више чешеш. Од Бува, ил’ од сламе што боде.
Како сам био срећан што сам био непушач. Убрзо је понестало цигарета. Нашли су касније неки стари дуван. Завијају, пуше и кашљу. Смрдело је као сам ђаво. Али пуше. И ви ћете рећи: Па како су бре могли?! А како су могли када је и тог, ко зна ког и од када дувана понестало, па су почели да скидају кукурузовину, ону црну свилу и њу да увијају у неке стрипове. То је био једини папир. И онда уз кијање иду и шале Френки Белевену смрде ноге… а не то што пуше.
Хране је било у почетку. А онда, све мање. Потрошиле се залихе. На крају смо делили једну конзерву. Нас двојица. И парче хлеба. Имао сам жешћу линију тада. Али, нисмо се жалили. То је што је.

Е, сад, ви се питате, где сам ја то био. Смрзавао се, киснуо, гладовао…
На ратишту.
Био сам добровољац. Један од нас осам. Првих осам из мог града. Касније их је било хиљаде и хиљаде, из целе земље… И скоро сви су се временом потрошили. Неко пре, неко после. Само је нас неколицина опстала.

Онда су примали само старије од 25 година. Ја сам био слагао. Нису ми ни тражили документа. Непуна 21 година. Само што сам изашао из војске. Кувало се, увелико…
Почетак ’91. И онај чувени снимак у Сплиту. Бркати усташа дави оног дечака на транспортеру. А ЗНАО сам да тај мучени војник нема муниције код себе и нема чиме да се брани. А све то гледају његова мајка и сестра и девојка…
И то је било то. Што је преломило у мени.
Идући градом, наишао сам на летак, где позивају све старије од 25 да се јаве у добровољце. Српски четнички покрет… итд. Срео сам се с тим људима. Сви су били старији од мене. Авантуристи, занесењаци, криминалци… Било је свега. Само једног сам професора срео, за сво време рата. Мирка Лавадиновића. Убише га усташе. Заједно са његовим најбољим другом, Бобаном.
Побегао сам од куће. Моји нису ни знали где сам. Отишли смо преко. И борили се. И два пута сам добио гелере. Али сам се извукао. И опет бих ишао. Знам да сам радио праву ствар. Штитио сам свој народ. Борио се за идеале. Националиста. Патриота. Нисам био плаћеник.

Али, ја нисам овде да бих вам причао о рату. И о томе како је то. О барикадама. О мом ватреном крштењу. О људима који су ратовали и гинули око мене. О првом мртвом другу…
Не. Све је то нека друга прича.
Овде сам да кажем да је дужност и обавеза сваког Србина да иде да се бори, ма где се Срби налазили. И такву сам заклетву положио. Али не ону, Титову. Коју су његови угланцани, уображени, наштанцовани манекени први погазили. А добили су све. А такви и још гори и дан данас воде овај путујући циркус од армије. Пропали циркус који чине неухрањени слон, олињали лав и неколико тужних кловнова са претерано бучним најављивачем програма.
Не ту.
Заклетву МОЈЕ Јединице.

Опет бих ишао да се борим за свој, српски народ као некада. И у Хрватску и у Босну и на Косово… А све су то туђе и међународно признате државе. Ви сте их признали, тренутна власти. И да ли сам ја због тога плаћеник? Пас рата? Не. То знам и ја а и ти. Који читаш ове редове.
Ја сам патриота. Ја не мрзим туђе нације, али не могу да их волим више него своју. И борићу се против сваког који крене да нас убија. Свидело се то било којој власти или не. Не кажем Држави, јер они НИСУ држава, исто као што ни ви, њихови неистомишљеници такође нисте. Сви сте ви тренутни. И сваког од вас интересује власт и само власт.
И зато сте пролазни. Нема вас. Нестаћете. Неки већ и јесу.

Народ је оно што чини државу. Какав год да је. Чак и овако слабашан, апатичан, уплашен. ВИ сте га таквим направили. Ви, политичари. Осиромашили и материјално и морално. И духовно и телесно.
Али смо и даље Срби.
Још увек поносити. Храбри. Тврдоглави.
И још увек православни.

Гледам како покушавате у исти кош да ставите умоболнике који разапињу, черече и одсецају главе неистомишљеницима, чак им једући и делове тела и све то под маском Вере. И те и такве отпаднике од људске врсте изједначавају са породичним људима. Патриотама. Обичним људима који желе да одбране нејач прогоњену од фашиста и крволока. И који када се врате, с Божјом помоћу, једнога дана својим кућама, наставиће са пређашњим животима. Биће очеви, радници, домаћини… Неће ићи около и одсецати главе, убијати невернике… Неће бити ништа другачији, јер све страхоте и недаће и страдања су живели и преживели на овој балканској ветрометини последњих 25 година.
Притиснути сте од запада, па морате тако. А не смете да уведете закон против џихадиста. Не дај Боже да се они побуне. Плашите се. Па онда, хајде све. У исти кош.
Е, нисмо исти!
Нисмо исти били ни ’45. када су у исти кош стављени усташе и четници. Поистоветили су геноцид који је извршен над српским народом од већине хрватског и муслиманског народа, са спорадичним злочинима Срба. Злочин је злочин, али организовани злочини отелотворени у виду логора, јама и гасних комора са небројеним жртвама НИЈЕ ИСТО као и спорадични злочини појединаца. Не може и не сме бити исто. Тако су усташе и поновиле своје злочине у грађанском рату деведесетих. Зато што су се извукли некажњено у Другом светском рату. И ОПЕТ ЋЕ, само ако добију прилику. Иста је то крв. Исти нељуди.
Гледам их како поносито постављају слике са фашистичким обележјима. Хрватски драговољци у Украјинском грађанском рату. Ту су и секире, каме, бројанице… Иконографија 40-их… Али, они се боре на „правој“ страни. Зар не? Зато их нико и не дира… Они нису пси рата и плаћеници. Прави сектор права страна…
Да није тужно, било би смешно.
Називате плаћеницима оне Србе који се боре као добровољци…
Зашто?
Зато што примају плату? Па примите и ви плату… Ах, да… Ви је већ примате… Да ли сте због тога што примате новац од стране запада, западни плаћеници? А не… Ви сте лобисти, то су донације, спонзорства… Повратићу.
Патриоте су отишле преко да се боре. Оставиле су своје породице за собом, жене, децу… Од чега ће те породице да живе? Од ваздуха? Па наравно да и ред је да им се да новац да пошаљу породицама. Да их осигурају. За не дај Боже. Овде ионако многи од њих не примају плату. Сигурно тај новац неће трошити преко.
Смета вам можда количина новца? Не би вам сметао да је у вашим џеповима… Па нису то српски политичари који су све уграбили за себе, а народ осиромашили. То је плата борца. То је плата ратника. А за шта ВИ примате милионе и милионе евра, долара… Наравно, плате су вам транспарентне, а они остали приходи? Испод жита? Ааа?

Да ли ћете и мене, тренутна власти, осудити на робију ако кренем да браним Србе? Преко. Као некада. Или су и те шачице преосталих Срба у Хрватској, Босни и Косову, такође унапред осуђене, исто као и ми.
Кажите.
Ако смете.
Ја сам смео.
И смем.

И зато…

Живела Србија!
Живела Јединица!

СЛОБОДА ИЛИ СМРТ!

16.08.2014.

Мајица ЈСО
Мајицу ЈСО (вук са црвеном беретком) можете наручити овде

Коментари (12)

  1. Немања каже:

    Свака част за текст, бољи већ дуго нисам прочитао…

  2. Деспот Давор каже:

    Био сам и пунољество дочекао под кишом метака а послије рањен и не жалим и поново бих стао раме уз раме са својом браћом.Као припадник најелитније јединице ђенерала Ратка прошао сам све фронтове и поново опет ако треба а требаће

  3. Александар каже:

    Био ,Јесам и опет ћу..Боже здравља Мајка је једна СРБИЈА !!!

  4. Југослав каже:

    Ово је одличан, дирљив текст. Свака част, сваком добровољцу.
    Изгубљено је само оно, чему се одрекнеш. (Гиле Гај).
    Жао ми је, што се не родих као Србин.

  5. светац каже:

    поздрав од још једног борца…знај, да док постојимо, сви размишљамо исто… кад год затреба ту смо, ми знамо за шта… брат за брата, за Православље, за наш народ, за наше светиње и свету Српску земљу…
    а ускоро ће бити потребно…

  6. charuga каже:

    jel ovo slika… zapadna slavonija i zule pokojni?

  7. srbin каже:

    svaka cast brate za objavljen tekst…

  8. Dejan каже:

    Ovo je istina,ovo je Srbstvo,ovo je snaga!

  9. Брат Саша каже:

    Браво за текст! Част је бити Србски Добровољац!!

  10. Дејан Тодоровић каже:

    Слава свим погинулим борцима,међу којима је и мој отац који је изгубио живот 1992 на Мајевици када сам ја имао непуне 3 године.

  11. bdorotej каже:

    Сјајан текст.Слава и вечно хвала свим добровољцима који су отишли да бране СРПСТВО у РСК , СРПСКОЈ и на КИМ,а наручито онима који су положили своје животе.Међу њима поменути Слободан Јоцић и Марко Лавадиновић погинули 4.9.1991.године током битке за ласлово.

Напиши коментар