Била је заробљеник снова и путник треће класе. Говорила је тихо, а гласно опомињала. Волела је чежњу, али је стрепела. Тражила је помиловање за несхваћене, обесправљене, усамљене, заборављене. Памтила је врт детињства, мирис земље, пролећне састанке. Певала је о љубави и тајнама, стиховима хвалила отаџбину, претке и потомке, римама бранила слободу, сељаке и раднике.
За песме је говорила да су њена деца, а стварала их је на коленима, за писаћом машином на крилу. Знали су то сви који су познавали Десанку Максимовић – песникињу, приповедача, професорку књижевности, преводиоца, академика. Памтили су је са брошем од ћилибара и мушким шеширом који је скривао умилно ситно лице. А умело је оно и те како да се намршти – на неправду, крв, непријатељске кораке….
Десанка је рођена 16. маја 1898. у земљи сељака, на брдовитом Балкану. У селу Рабровица живела је до друге године, а потом се са родитељима, мајком Драгињом, пореклом из угледне свештеничке породице Петровић, и оцем Михаилом, учитељем, преселила у Бранковину. Од 1908. Ваљево је њено пребивалиште, у којем Десанка, најстарије од осморо деце у породици Максимовић, уписује Гимназију.
И већ тада седи на неком пању и пише, а онда вршњацима чита песме о заласку сунца и лепоти природе, позивајући их да воле, да буду племенити, праведни, храбри и одани. Патила је већ тада због одломљене гране и плакала над убијеним лептиром.
Почетак Првог светског рата није је удаљио само од школске клупе, већ и заувек раздвојио од оца, који је на фронту погинуо. По завршетку националне и личне драме, успела је да матурира, а са пресељењем у Београд добије индекс Филозофског факултета. Љубав према књижевности спојила је са оном према општој и историји уметности, па је упоредо студирала све три науке.
Није јој било лако, али је о данима када је морала да држи приватне часове, обрађује земљу поред Дунава, прави крпене лутке и продаје их на Теразијама како би прехранила себе и породицу, говорила без горчине. Лечила ју је песничка душа, већ тада ослобођена.
Споменик у Ваљеву, биста у Београду
Громогласно је поздрављала признања колега, али је своја скромно прихватала. А било их је… Вукова, Његошева, Седмојулска, Змајева, награда АВНОЈ-а, Златни венац за целокупни животни рад… Ваљевци су јој се одужили тиме што су је изабрали за почасног грађанина. Љутила се када су јој 27. октобра 1990. у Ваљеву подигли споменик. И Београд јој се поклонио 2007. године, када је у Ташмајданском парку откривена њена биста.
У њеној професионалној биографији значајна је 1920. година, јер је тада објавила прве песме, и то у угледном часопису „Мисао“, којим су „дириговали“ уредници Сима Пандуровић и Велимир Живојиновић Масука. Када је дипломирала, почела је да ради у обреновачкој, а потом у Трећој женској гимназији у Београду, да би годину дана провела у Паризу, као стипендиста француске владе. Није престајала да пише ни тада, ни док је радила у дубровачкој учитељској школи, нити када се вратила у престоницу да би предавала у Првој женској реалки.
После збирке једноставног назива „Песме“, са сјајном критиком и обећавајућим прогнозама, од те 1924. године она више није скривала ниједан стих. На почетку је то био љубавни и онај који слави природу, али временом се све више окретала социјалним мотивима, бранећи и борећи се за обичног човека.
Писала је о завичају и говорила да је за отаџбину увек ту, била је поносна што је са Балкана, срећна када се Србија буди а несрећна због крагујевачке крваве бајке и ђака који су у Другом светском рату умрли у истом дану. Зато што није умела да ћути већ почетком окупације, кажњена је – превременом пензијом. Али, нису могли да јој одузму потребу и инат да пише.
„Она 1941. године није, волећи човека и земљу, поклекла, пала пред претњом, већ, обрнуто, у њој се појавила свест о прецима који издајници нису били, јер и она зна вредност жртава и идеала, зна смисао борбе и – освете. „Спомен на устанак“ садржи нешто од Давичове бунтовне Србије; та песма открива сву песникову саживљеност са земљом у којој је рођен, песниково проникнуће у све тајне вољене земље и њених идеала“ написао је књижевни критичар Тоде Чолак.
Од 1944. године поново је за катедром, опет предаје у гимназији, али и преводи са француског и свих словенских језика, ваја и слика. Малена жена са мушким шеширом ушетала је и у Српску академију наука и уметности, 1959. године као дописни, а потом као редовни члан. Од 1933. године била је у браку са глумцем и песником Сергејом Сластиковим, али до песама, није имала друге деце. Можда је зато толико волела ђаке и уживала у њиховој љубави, учећи их да буду писмени, маштовити, честити.
Говорили су да је према ученицима била блага и брижна, а познато је и да је чувала све њихове радове и писма, показујући их честим „посетиоцима“ свог дома – Бранку Ћопићу, Милошу Црњанском, Иви Андрићу, Густаву Крклецу, Исидори Секулић или Мири Алечковић. Била је обожавани домаћин, али и гост широм бивше Југославије. И када је опомињала, увек је тражила оно најбоље у људима, не желећи да их омрзне.
„Нисам наивна, знам да зло постоји, то сам знала и са 18 година, али није крив онај појединац“ говорила је.
Волела је живот, чак и када јој се у каснијим данима чинило да више нема времена за дуге реченице, ходочашћа, ситнице и анализе.
Имала је непуних 95 година када је умрла. Било је то 11. фебруара 1993, опет у земљи сељака, на брдовитом Балкану. Сахрањена је у Бранковини. Дан касније Влада Србије је донела одлуку да се њено име и дело трајно обележи оснивањем Задужбине која додељује награду „Десанка Максимовић“.
Новости
