Зашто су се дигле америчке агентуре?

Пише: Жељко Цвијановић

Иако по резултату извесни, избори би за Вучића бити судбоносни: не би му донели мир, али би шансу, можда последњу

панорама

1.
Знали смо то и без ње, али, кад Весна Пешић каже, то му дође као прва рука, да не кажем признање. Дакле, „најважније“, како каже Пешићева, у причи о транскрипту разговора Бојана Пајтића и најмлађе сестре Удовички јесте то да су је у српску јавност „намерно пустили“ Американци. Ако је буду држали искреност и добро расположење, можда ће нам једном испричати и то како је из истог извора ономад „намерно“ пласиран и снимак Ивице Дачића са Мишом Бананом. Или да баш Американци „намерно“ стоје иза ове живописне екипе из Курира, која хоће да отме Политику и Вечерње новости, да и Немце и Србе истерају из последњих двоје новина које се могу назвати српским? Можда ће нам Пешићева једном рећи и то како су баш Американци Филипа Хамонда отерали са конгреса његових торијеваца да би Вучићу објаснио шта се то на Косову и Метохији тражи од Србије, а што је Вучић сам описао као горе од признања.

Како било, Амери и Британци су нам опет легли на кости. Утолико је горе што се све то догађа после састанка Вучића са Бајденом, о коме је српска јавност сазнала веома мало, углавном оно што су хтели Американци, попут оног Данасовог спина како је Бајден био одушевљен тиме што Вучић „нервира Путина“. Хајде зато да видимо шта би то данас могло да буде спорно између Београда и Вашингтона.

2.
Готово непоправљивој тачки српско-америчких односа, за коју су, рекло би се, Срби најмање криви, име је Руси. Реч је дакле о томе да се од Другог светског рата не памти да је једна велика светска сила другој очитала тако бриљантну моралну, политичку и правну лекцију као Руси Американцима у Сирији. Наравно, једна таква лекција, па још праћена прецизним ракетама – на коју одговор не налази чак ни увек спремна америчка пропаганда – подразумева одређену промену односа у свету. А Американци опет толико познају српску историју да знају да су се Срби – можда и мање политичким планом, а више по некој врсти генетског сродства – дизали онда кад су се дизали Руси – од српских буна против Турака, које су углавном биле усаглашене са неким од бројних руско-турских ратова, до Другог светског рата. Уосталом, шта све није коришћено за последњих 25 година да би се Срби одродили од Руса – од санкција и бомби до осиромашеног уранијума и најагресивнијег пропагандног испирања мозга. И јесу ли се одродили?

001

Речју, није најважније за то ни ко је у Србији на власти ни како се понаша – са Русима који на глобалној сцени бележе политичке и војне успехе, Срби – чак и овако сломљени, какви су данас – постају у визури Запада неуралгична тачка, и од тога се ничим побећи не може.

3.
Други разлог појачаног притиска на Србију такође је у вези са Русима и Путином. Наиме, поједини западни центри због Руса у Сирији, а можда сутра и у Ираку и Авганистану, суочавају се не само у Србији са неком врстом цајтнота. Наиме, чињеница да је Хамонд морао да хитно путује у Србију да би Вучићу, пре него што овај види Путина, рекао да све у вези са Косовом мора да буде ликвидирано одмах говори да се, бар кад је о Србији реч, напушта стратегија куване жабе. Косово мора одмах, ускоро ће и НАТО морати одмах, и то би негде, уз још неколико мањих захвата, довело до ситуације да Русија, колико год јака, више Србији не би могла да буде од помоћи, а Србија Русији више не би служила низашта.

4.
Трећи разлог је у директној вези са руском офанзивом у Сирији. Завршница америчко-руске партије – започете пре две године Сирији а настављене у Украјини – још увек је ближа свом почетку него крају. А то ће рећи да амерички стратези у овом моменту не рачунају са директним одговором Путину у Сирији. Па, како не рачунају ни са окончањем сукоба и уласком у преговоре о подели света са Русијом и Кином, остаје питање шта ће бити начин и место америчког асиметричног одговора.

Руски аналитичари рачунају на четири могућа жаришта тог типа. Прво је Белорусија, где предстоје председнички избори; друго је Придњестровска руска енклава између Молдавије и Украјине; треће је могући сукоб на граници Авганистана и Таџикистана; и четврто Нагорно-Карабах. Можда је пропуштена прилика да се на списак потенцијалних места асиметричног одговора уврсти Ирак, чијим поновним запоседањем неба би САД покушале да спрече ширење руске интервенције.

02

Размишљајући о потенцијалним местима одговора САД, важно је уочити највећи морални капитал који Путин стиче у Сирији. Ефикасно ратујући са терористима, не само у Сирији већ и у већини земаља региона он стиче ореол заштитника муслимана какав деценијама није поседовао ниједан не само немуслимански већ ни муслимански лидер. Такав утисак о Путину, који се шири Блиским Истоком и Централном Азијом, посебно је опасан за тамошње америчке позиције. Због тога, међу четири могуће тачке одговора које помињу руски аналитичари, можда највећи потенцијал имају оне где би се довели у сукоб православци и муслимани (Нагорно-Карабах, Таџикистан).

5.
Ту врсту потенцијала, наравно, има и Балкан као још једна могућа тачка америчког одговора. Поред тога, појачавање америчког притиска на Србију могуће је објаснити и тиме што би свака варијанта отварања кризе на Балкану, осим што би могла да сукоби муслимане и православне, као страну у сукобу имала Србе (Република Српска, Југ Србије, Косово). Чак и дубљи сукоб Албанаца и Македонаца не би могао Србе да остави по страни због два разлога: прво, колико год опасан, био би то по димензијама сувише мали сукоб за одговор на Сирију, што значи да би морао да се шири; и, друго, иако две посебне државе, Србија и Македонија су једна војно-стратешка целина, тако да би рат Македонаца и Албанаца било веома тешко изоловати.

Сукоб православаца и муслимана на Балкану утолико би био лакши за изазивање што су албанске и бошњачке елите толико зависне од сигнала из Вашингтона да нема тога што не би учиниле на само један миг. Са друге стране, Срби и Македонци, толико рањиви на разне медијско-обавештајне намештаљке, могли би у таквом сукобу да рачунају на руску помоћ, али би за Русију много више представљали терет него шансу, а већ самим тим за Американце би били сасвим супротно.

6.
Дакле, ровит и препун недовршених сукоба, какав већ јесте, Балкан остаје место могућег судара великих сила. У таквој констелацији односа, Србија последњих година показује висок степен самоконтроле, који је чини мање рањивом него што то произлази из њене географије и њене историје. И то је следећи, четврти, разлог за амерички притисак. Наиме, Србија много интензивније гради своје односе на југоистоку (Албанија, Македонија), па и на северу (Мађарска) – односно на линији Јужног тока-2 – него са Хрватском, коју Вашингтон пројектује као регионалног лидера и главно чвориште америчких гасних пројеката. Србија, чврсто повезана са Хрватском – наравно, по формули потчињавања Загребу – са тињајућим конфликтом са муслиманским земљама на Балкану, и протоколарним односима са земљама на линији Јужног тока-2, јесте формула америчке „југосфере“, чему се Београд у последње две године, иако не директно, доста успешно опирао.

03

Пети моменат којим у Србији Вашингтон није задовољан све више је њен однос са Немачком. Није реч о томе што су односи Београда и Берлина толико блиски, већ што су они ван америчке агенде. Наравно, САД немају ништа против да Београд и Берлин сарађују на бескрајном путу уцена и српског придруживања ЕУ и самим тим одвајања Србије од Русије. Али проблем је што Берлин сад подстиче Београд да буде главни стабилизујући фактор на овом делу Балкана, док Београд отвара врата Берлину да својим утицајем буде главни спољни спонзор балканског мира, до кога је Немачкој много стало. Такве односе Берлина и Београда Вашингтон, с правом, много више види у руском интересном пољу него у сопственом.

7.
Шести разлог за појачане америчке притиске ваља тражити у њиховој жељи да зауставе Вучићеву намеру да распише ванредне парламентарне изборе. Иако не могу да знам колико су то они директно Вучићу саопштили, али САД не би имале ништа против избора, које би пратили и председнички и на којима би се Вучић сударио са Томиславом Николићем. Само то и потпуно и тренутно одрицање од Косова, баш како пише у актуелној верзији преговарачког поглавља бр. 35, биле би српске гаранције какве би САД признале.

Са друге стране, избори на којима би Вучић оставио Николића на миру и још више учврстио своју премијерску власт, па још ако би их искористио и да смањи утицај неких од британских и америчких адута из своје околине, попут Михајловићеве и Удовичке; затим избори на којима би звезде прозападне алтернативе влади водиле неизвесну борбу за цензус; и коначно избори на којима би Вучић, Дачић и Шешељ напунили парламент – то су избори какви Американце испуњавају комплетним ужасом, утолико више и утолико пре што схватају да су сличну грешку направили саглашавајући се са ванредним изборима прошле године, на којима се Вучић одлепио од конкурената.

Са друге стране, рекло би се да Вучић мора на изборе, јер све брже губи полуге игре и утицаја за рачун странаца. Последњи ударац, који би морао да га забрине јесте покушај Курира да отме Политику и Вечерње новости, после чега би у политичком смислу скоро сваки медиј у Србији могао да понесе налепницу ККР. Отуд су избори за њега подвлачење црте и ново дељење карата, који му, међутим, неће донети мир, али ће му дати шансу у односу на актуелни тренд тихог умирања док се гајтан стеже.

8.
Вучић је у политичкој борби за сада веома вешто неутралисао своје домаће противнике, због чега су атлантисти регистар његове дестабилизације пренели на неку врсту културног рата. Тај рат се види и у урлању доскоро мултипривилегованих културњачко-медијских звезда, које се жале на потпуно безнађе и повратак 90-тих. Међу основним мотивима тог рата јесте културрасистичка идиотизација власти, која суштински представља само наставак истог културног рата који је у другој половини 90-тих и првој деценији 2000-тих вођен против радикала као културне багре и талога, који неправилно изговарају речи и краду есцајг у ресторану. Наравно, улогу корисних идиота у том културном рату добили су патриоте, који једнако урлају с њима и о томе знају све осим да играју на туђој политичкој агенди, тако да је заиста било дирљиво гледати неке од њих на промоцији књиге о Вучићу и цензури, где, заједно са Ољом Бећковић, уздишу за слободом медија, као шипарице које родитељи нису пустили у Ровињ.

Dubai Daredevil Selfie

У том рату домаћи атлантисти имају више успеха него у политичком, па напредњаци нису проблематични зато што су потписали Бриселски споразум, већ што су тако мошмислит, дочим су жути били лопови, али су се бар рађали у Пал Зилерију и умели, исто као и Оља, умилно да причају о слободи медија. Са друге стране, напредњаци су задржали онај радикалски отпор уопште према вођењу те врсте ратова, а и зашто би кад их тако добро иде у политичком рату и кад се победници у културном рату не виде у истраживањима. (Проблем је што се виде, али тек кад се културни ратови заврше, кад се њихов резултат дистрибуира наниже и кад се ствар више не да преокренути.)

9.
И, коначно, седми разлог: амерички притисак на Србију се појачава уочи и због Вучићевог одласка у Москву крајем месеца. Наравно, Путин је ближи са Николићем него са Вучићем, али позив премијеру показује да је прозрео америчку игру, којом Вучића и Николића настоје супротставити. Друго, позив Вучићу показује да се Русија неће задовољити декларацијама и изливима братске љубави, већ да су на дневном реду оперативне политичке ствари. И Москви и Београду је у интересу да Србија буде стабилна, да сачува мир и да односи две земље бар мало буду унапређени.

Истовремено, Вучић ће у Москви бити у једном веома важном, тешком и сасвим новом моменту. Вишегодишње српско трпљење, попуштање и одрицање од националних и државних интереса по систему сечења саламе – постепено и танко – својом динамиком нису задовољавали западне силе, али их нису ни наводили на драстичне потезе. Истовремено, уздизање Русије после 2000-тих, чак и кад она овде није била присутна у најкритичнијим годинама за Србију, омогућавало је да се та српска салама сече на листиће, уместо да буде поједена у неколико залогаја. Руска снага дакле била је благотворна, и благотворна је и данас, с тим што Србију – слично као у данима најжешћих сукоба у Украјини – поново ставља на линију ватре. Речју, ако су стратегија сечења саламе и руско јачање омогућили Србији да, макар тешко оштећена, преживи, велико је питање да ли ће то после Сирије бити довољно.

Можда је дошло последње време да Србија своје стратегије допуни стратегијама активне одбране. Ако јесте, нема боље прилике за то од Вучићевог одласка у Москву. Ако јесте, ето разлога за ново јачање америчких притисака, који ће, за промену, тада имати само један разлог.

 

Стандард




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *