Приче

Вук и Срби

Вук и Срби - Јулијана Мркоња Марић

Пише: Јулијана Мркоња Марић

Вук и Срби - Јулијана Мркоња Марић

Ау, ау, ауууууууууууууу…!

Србине, ретко у шуму залазиш. Толико ретко да више не знаш ни ко ни шта у њој живи и њоме господари, па си престао у њој заклон, утеху и снагу да тражиш, па си престао да је поштујеш и да је се плашиш. И мене, свог митског претка, готово да си потпуно заборавио јер се ретко срећемо. Не сећам се када смо се у очи погледали и када си ти задњи пут викнуо, па мени чељусти свезао или када сам ја зевнуо, па теби глас на тренутак одузео. За тебе сам ја, Србине, данас само Canis lupus, највећи припадник породице паса, предак оних животиња и животињица које држиш по двориштима, боксовима и становима, оно што понекад видиш у зоолошком врту, а не сме тако да буде. За тебе, Србине, сам нешто много, много више и значајније него за све друге. Док смо били близу један другом ти ниси заборављао ко си и шта си јер сам те на то подсећао. Ти си потекао од мене. И сада и увек носиш и носићеш оне особине које нас разликују од свих других врста на свету.

Ја сам животиња која не може да се припитоми. Када пред неким погнем главу и језиком му олижем руку или са длана узмем комад крвавог меса, а кожу онога који даје не запарам зубом то чиним само зато што сам изабрао да тог некога поштујем и волим. Моје се очи по ноћи не гасе и свеједно ми је да ли сија Сунце или блиста Месец, јер увек видим даље и јасније од других.

Мој чопор је моја породица. Велика дружина у којој се зна ко шта ради и зашто то ради, а господарим ја, најспособнији и најјачи у њој. Када неко помисли да је јачи од мене ја га уједем и поломим му кост. Када схватим да ми се крај ближи онога који је најбољи од свих научим свему што знам јер и после мене мој род мора да живи, да се храни, да се рађа и да јача. Ти си не тако давно живот схватао на исти начин.

Не трпим стеге и правила која нисам сам прописао. Храбар сам. Никада не нападам ако не морам и ако ме не натерају да се браним. Када неко дирне мој род ја тада искезим зубе и пустим канџе. Оне којима господарим распоредим у борбени положај и увек станем испред њих и тако уједињени, сложни и снажни ми бранимо своју крв и своју врсту до задњег даха и задње капи крви. Постоје они који могу да кажу да су нас убили, који могу да се похвале нашим крзнима и нашим очњацима, али не постоји нико ко може да каже да нас је покорио, осрамотио или натерао да будемо то што нисмо по крви и по имену.

Усамљен сам јер је мало оних који воле и разумеју моју врсту. Тих сам и опасан. Увек сам опрезан и веома сам неповерљив. Могу да променим длаку, али не нарав и ћуд. Због тога што сам непокоран и увек само свој и окренут својој породици нисам истребљен иако ме лове од како постојим.

Браним се када ме дирају. Нападам да бих се одбранио и преживео. Слобода је моја светиња. Нечастиви се на оба света никога не плаши осим Господа Бога и мене. Такав сам какав сам од како постојим, а постојим од почетка времена – ја, вук, твој предак, Србине. Она сам животиња која има право на све што освоји. Она сам звер која шени пред Светим Савом. Она сам спона између оног што је било, онога што јесте и онога што мора бити, коју си некада давно на Бадње вече на вечеру позивао.

Србине, потомче, сине, синовче, брате, куме, побратиме, опомени се на мене и загледај се у себе. Ти си ја само ме у себи пронађи и пробуди и арлаукни као што је твој Силни цар арлаукао:

„Бојте се, ја нисам човек, ја сам вук! Ја не причам и не пишем, ја завијам. Не завијам што ме је страх, не завијам што сам бесан. Завијам да би ме Чопор чуо мој, да би ме чули Вукови, да би ме чуле Вучице, да би ме чули Вучићи, да би се окупио Чопор мој! А, када се окупи Чопор мој, бојте се пси!

Из планине, из шуме, ћу ти одговорити и затрешће се Проклетије и Шара, Динара и Тара, Мајевица и Озрен и заталасаће се Дунав, Сава, Дрина, Цетина и Неретва и када наше арлаукање умине зазвониће свом српском земљом звона светосавска.

Мајица „Ко смо ми? ВУКОВИ”
Мајицу „Ко смо ми? ВУКОВИ” можете наручити овде

Коментари (2)

  1. Stanislav Stanišić каже:

    Ovaj tekst u srce dira svakog Srbina koji ima iole svesti o svojoj istoriji , mitologiji,o onome šta za nas znači
    VUK. To nije samo mitsko biće, to je duboko ukorenjeno u svakom od nas, ljubav prema slobodi, prema rodu i porodu, prema žrtvi za tu istu slobodu i taj isti rod koji tako bezgranično volimo i za njega se žrtvujemo za naš SRBSKI rod. Vuk je duh predaka i njihova snaga i briga za potomsvo za OTADŽBINU i zato su ga nosili samo najbolji , najhrabriji i odabrani momci. Živim za dan kada će se ujediniti čopor moj, i kada će od našeg zavijanja bežati naši neprijatelji , i kada će im naše zavijanje lediti krv u žilama a mi slobodno gospodariti svim SRBSKIM prostorima. Ajmo čopore moj složno svi ko jedan, kao nekada auuuuuuuuu.

  2. Aleksandad каже:

    Ujedinice se copor, sa Komadantom na celu ili u nasim srcima, a onda ce se bojati psi!

Напиши коментар