Витези Кнеза Лазара

(одломак из романа Славомира Настасијевића)

Милош Обилић махну руком. Сеиз му приведе коња. Остали витези поведоше се за њим…
Милош Обилић, Иван Косанчић и Милан Топлица јездили су лагано према реци Самодрежи. На обали застадоше и машући рукама још једном поздравише своја четири пријатеља, Мусиће и Оливеровиће, који су касом замицали иза једне окуке на путу. Одједном три витеза се пренуше. На другој обали стајала је девојка. У левој руци држала је киту црвених божура, а у десној свилену мараму.
Косовка ДевојкаНеколико тренутака витези су стајали као очарани.
– Тако вам Бога погледајте лепотицу! Сан или сновиђење! – рече Милош Обилић.
– Анђео господњи! – додаде Иван Косанчић.
– Изгледа да нас чека примети Милан Топлица, потера коња на реку и пређе на другу обалу.
Обилић и Косанчић кренуше за њим. Сунце је изашло и за читаву дужину копља било изнад видика. Јутарња измаглица лебдела је само између врба и топола дуж речног корита. На местима где коњска копита нису сабила у земљу траву и пољске цветове, блистале су капи росе очекујући да их топли сунчеви зраци испију. Лепа девојка стајала је у хладу једне гранате тополе. Имала је дугу смеђу косу завијену у две дебеле плетенице које су јој падале низ груди. Око ружичастих усана лебдео јој је благ осмех, а из крупних очију избијала племенитост.
– Видела сам вас у порти – рече смешећи се. На лицу јој изби руменило.
– Кад сте пошли на ову страну, потрчала сам и преким путем стигла. Ево ме …
– Ко си ти? – упита Милан Топлица.
– Девојка са Косова! Кућа ми је у Пруговцу, с ове стране Лаба… Дошла сам да се захвалим…
– Коме? – упита витез.
– Теби! Пре три године спасао си ми брата, отео га из турског ропства и довео у град Копријан. Од тада, неколико пута сам те видела са браћом Оливеровићима, али нисам се усудила да ти приђем…

Бој на КосовуДевојка застаде и, збуњена, прелете погледом три витеза. Милујући нежно латице божура, за тренутак се загледа у даљину одакле су допирали звуци труба.
– А твој брат? … Је ли пошао у битку? – упита Милош Обилић.
– Јесте. Бориће се уз Дамјана Оливеровића. Косовци из овога краја добри су ратници. Они припадају синовима деспота Оливера.
Девојка као да се прибра, застаде. Најпосле се одлучи и приђе Милану Топлици:
– Јуначе, уз моју бескрајну захвалност, сад кад полазиш у бој, прими ову киту црвених божура и свилену мараму… Нека те срећа прати у данашњем окршају!
Витез, гледајући у њене питоме очи, прихвати цвеће и мараму. Онда скиде прстен с малог прста своје леве руке и пружи га девојци:
– Ево поклона и с моје стране! – рече. – Носи овај прстен и моли се Богу да жив из битке изађем…
Витез ободе коња и у највећем трку стиже своја два пријатеља.
– Ниси је питао како се зове? – осмехну се Иван Косанчић на Милана Топлицу.
– Нисам! – слеже раменима витез.
– Чему то? – рече Милош Обилић. – Зар није рекла да је девојка са Косова? Косовка Девојка!

У уторак 15. јуна, пред излазак сунца, српски ратници почели су да се причешћују…
Звуци труба, граја и звекет оружја допирали су издалека.

Битка на Косову отпочела је…

_____________
Из књиге Славомира Настасијевића: Витези Кнеза Лазара

Славомир Настасијевић - Витези Кнеза Лазара




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *