Убице жетелаца нико више не тражи

Навршило се шеснаест година од страдања четрнаесторо жетелаца Старог Грацког на Космету. Свирепо убијени на пољу недалеко од села. Војници Кфора нису хтели да их заштите

parastos-staro-gracko
Зорана Живић (лево) оца зна само са фотографија

Жетва пшенице је те 1999. године каснила. Изложени свакодневним нападима Албанаца, житељи Старог Грацког нису смели у поље сами. Молили су британске војнике Кфора да их заштите док не скину летину. Али „мировњаке“ нису убедили, а жито више није могло да чека. Мештани су се организовали и тог 23. јула отишли у поља недалеко од кућа. И више се нису вратили. Њих четрнаесторо свирепо је масакрирано на њиви крај непожњевене пшенице.

У знак сећања на највећу трагедију која је задесила ово село на централном Космету, у четвртак је у Старом Грацком одржан парастос убијеним жетеоцима, а крај спомен-плоче са њиховим именима положени су венци и цвеће.

– На једном месту нашли су се и жртве и убице, они који су хтели да пожању жито и они који су пожњели туђе животе – рекао је после парастоса владика рашко-призренски Теодосије нагласивши да би породицама било лакше када би се овоземаљска правда задовољила и починиоци овог недела казнили.

Владика Теодосије позвао је Србе да истрају на овим просторима и да не продају оно што су добили у наследство.

Парастосу у Грацком присуствовали су и Марко Ђурић, директор Канцеларије за Косово и Меотхију, Бранимир Стојановић, заменик ксоовског премијера, Далибор Јевтић, министар за повратак и представници Срба са Космета. И овог пута породице убијених жетелаца нису скривале бол и патњу за својим најмилијима, који су свирепо и зверско погубљени.

– Мој брат Новица имао је само седамнаест година. Шта је коме он скривио? Па тек је почео да живи – пита се Славица Поповић (39), младићева сестра, која је у жетви изгубила и оца и стрица.

Сузних очију прича да је породицама погубљених жетелаца додатна рана то што су убице још на слободи.

– На Косову једино за Србе не постоји правда – каже Славица. – То је велики пораз свих оних који су шеснаест година овде дужни да нас заштите. Годинама немамо мира, док ми тугујемо они причају о демократији, а злочинци се слободно шетају. Све су то празне приче. Не могу да нас убеде да се не зна ко их је убио. Занима нас само зашто се ћути? Зар су српске жртве мање важне од других?

Славица каже да свуда са собом носи слике убијених чланова породице. Показује их и припадницима међународних мисија на КиМ. Неки се, кажу, насмеју њеном болу, други се заплачу, а недавно јој је амерички војник Кфора обећао да ће се распитати докле је стала истрага.

И младићева мајка Верица опомиње да се свуда у свету проналазе убице. Једино овде на Косову, каже, злочини над Србима пролазе некажњено!

– Велика је то туга. Од бола још не могу да спавам, јер знам да мој син, супруг, девер и комшије никоме ништа нису скривили. Нису ништа лоше урадили ни Албанцима из околног села. А они су их зверски, без икаквог разлога убили. Па чак ни према мртвима нису имали милости – кроз јецаје говори Верица, којој је једина жеља да се убице казне. – То је жеља свих породица, али је очито да они који спроводе некакву правду на Косову то не желе.

Два сина Љубица Живић, Радован (33) и Јовица (29), отишли су у поље да својој деци обезбеде хлеб, а донели су их у пластичним кесама.

– Седморо нејачи је за њима остало – кроз јецаје прича Љубица. – Унука Зорана имала је само три месеца и оца зна само са фотографија.

Бака Љубица каже да би јој барем мало олакшало бол када би убице осудили.

Slavica-Popovic-Ljiljana-Zivic
Славица Поповић, Љубица Живић

– Срце ми се цепа када знам да се њихови џелати слободно шетају, а моји синови леже под земљом. Сигурна сам да странци знају ко их је тако свирепо убио – каже Миланка Цвејић, која је на жетви изгубила сина јединца.

А у околним албанским селима Мали и Велики Алаш у којима Срба више нема, као да су заборавили на овај злочин.

– Да, чули смо за тај случај, па ми смо близу, два и по километра од села – одговара Албанац Зећир, из Великог Алаша, једини који пристаје да говори за српске новине, док остали углавном одмахују главом. – Чули смо да је убијено 14 људи, али и данас не знамо ко је то учинио. Али то није добро, то је зло.

И док понавља да би сви требало да одговарају за почињене злочине, на констатацију да су убице из његовог села Зећир одмахује главом и тврди да нико не зна ко је убио српске жетеоце.

ИСТРАГА

Мештани напомињу да их Кфор никада није званично обавестио докле је стигла истрага о злочину у Старом Грацком. Опомињу да су представници ове војне мисије после злочина безброј пута мењали незваничне исказе, а да ни новинарима није био дозвољен приступ месту злочина, као ни касније телима измасакрираних Срба која су у ноћи после злочина пренета у приштинску болницу.

БИТИЋИ УХАПШЕН ПА ПУШТЕН

– О масакру жетелаца се званично и даље ништа не зна. Иако је Унмик полиција 2007. године, због сумње да је учествовао у убиству, ухапсила Маљзима Битићија, Албанца из суседног села Велики Алаш, он је ослобођен после два месеца због недостатка доказа.

Породице Момчила Јанићијевића, његовог сина Новице, брата Милета и рођака Слободана, браће Радована и Јовице Живића, Божидара и Станоја Ђекића, Саше и Љубише Цвејића, Андрије Одаловића, Миодрага Тепшића, Милована Јовановића и Николе Стојановића тугују и чекају правду.

ЂУРИЋ: ВЕЧНА ТУГА У ВРЕМЕ ЖЕТВЕ

Ово је доба када се људи радују жетви и када се убирају плодови мукотрпног рада. Једино су овде, у Старом Грацком, нељуди, или боље речено звери, осудили читаво једно село да заувек у време жетве жали и тугује за онима који су зверски убијени, не зато што су имали кривицу или што су било коме учинили нешто нажао, већ зато што су били Срби – рекао је Марко Ђурић, директор Канцеларије за КиМ, нагласивши да на дан убиства жетелаца жалимо, али и постављамо питање зашто још увек нико није изведен пред лице правде?

 

Новости




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *