МИЛОРАД УЛЕМЕК ЛЕГИЈА – У тигровом гнезду (1. део)

Милорад Улемек у роману доноси своју аутентичну причу о Српској добровољачкој гарди и њеном команданту Жељку Ражнатовићу Аркану. „Много је прича испричано о Гарди и углавном су многе од њих биле неистините, јер само они који су у њој били могу да испричају истиниту причу. Као и све приче, и ова има две стране.“

Много је прича испричано о Српској добровољачкој гарди ињеном једином и неприкосновеном команданту Жељку Ражнатовићу Аркану. И углавном су многе од њих биле неистините, јер само они који су у њој били могу да испричају истиниту причу о Гарди. Кажем намерно у множини зато што један човек то не би могао. Гарда је нешто специфично, то није била само обична војна формција. То је била породица, уточиште, место где су многи дошли да би служили Србији и њеном народу.

Надам се да ћу бити на висини задатка да напишем ту причу. Као и све приче, и ова има две стране.

Једна страна говори о невероватном другарству, пожртвовању, заједништву које је красило Гарду.

О невероватној храбрости многих који су били у редовима Гарде и који су све подредили борби за отаџбину, за народ у њеним редовима, која је и основана ради тих узвишених циљева.

Друга страна је тешка и суморна јер носи многа сећања на све оне гардисте који више нису међу нама, на оне који су пали и положили своје животе, као нешто најсветије, на олтар отаџбине.

Она подсећа на све оне који су страдали и који су били рањени, које је држава напустила, за коју нису жалили да дају живот. И овде не говорим само о оним гардистима који су били физички рањени, наравно, о њима на првом месту, али ту су и многи којима је срце остало рањено зато што су, између осталог, годинама били провлачени кроз приче како су тобоже у Гарди чињени ратни злочини и друге неистине које се често могу чути, углавном од оних који Гарду нису ни видели. Од оних који су ратовали само у Дизниленду.

Такве приче боле, поготово кад знате да нису истините, кад знате да су испричане само да би се блатило оно што се не би смело блатити. А познато је и зашто су оне и причане.

Зато што су оне једно време биле веома исплативе за све оне који су их пласирали. Тако је било некада, мада и данас можемо повремено да чујемо неку од тих тенденциозних прича које су својевремено биле главна муниција против једног времена и једног човека.

Време је прошло, човека више нема.

Да ли нам је данас боље? Не знам, то ће судити нове генерације за чију се срећу и безбрижно одрастање та Гарда и борила.

То нека кажу сви они који одрастају у овим временима кад су многе животне вредности изгубиле свој значај. То нека кажу они који нису никада морали да осете све оно што су гардисти осећали док су се борили широм бивше Југославије бранећи свој, српски народ од најезде разних хорди које су желеле да понове све оно што су њихови преци радили у Другом светском рату.

Нисам чак ни сигуран да ли су генерације свих данашњих младих у потпуности свесне колико смо ми Срби као народ изгубили у последњој деценији прошлог века. И то у сваком погледу.

Да ли знају колика је цена плаћена да би они могли да данас живе колико-толико безбрижно, у сваком случају далеко и изван ужаса ратова који су нам били наметнути и који су се водили у бившој и некада предивној Југославији. Чини ми се да смо олако прелазили преко свих оптужби које су годинама сваљивали на нас као народ, као нацију. Изгледа да је код нас Срба памћење краткотрајно.

Зато морам и желим да испричам ову причу да се зна, да остане записано из пера некога ко је био и учествовао, познавао и платио, коме је срце рањено и ко је био и физички рањаван.

То је најмање што дугујем пре свега онима којих више нема и који не могу да се бране од свих подлости за које смо као Гарда оптуживани. И зато ћу се потрудити да из мог угла ову причуиспричам најбоље што могу.

Ово није прича о Гарди јер нисам на висини таквог задатка, а и не осећам се дорастао да бих испричао такву причу.

Ово је прича о мом боравку у Гарди.

Ово је прича о тигровом гнезду.

Овде, у Француској, Вуковар су звали хрватским Стаљинградом. Још тада се могло видети на чијој су страни симпатије, односно како се француска јавност полако дресира на чију страну треба да стане.

Полако читам сваки текст и све је о рату. Није ми било јасно како нисам знао ништа, да је прво почело у Словенији. Додуше, и тада смо били у Африци, у Руанди. Ишли смо опет да смирујемо неке чамуге које нису баш најбоље разумеле да та независност коју су добили од Француза и осталих колониста који су их јахали у протеклом времену и није баш она права независност, него је то, што би рекла деца, онако, кобајаги.

По повратку из Руанде, правац Чад тако да се и нисам нешто посебно интересовао шта се догађа у Југи. А нешто ме и није било брига. Зовем с времена на време кући да видим да ли је све како треба и то је то.

Ко је могао и да помисли да у Југославији може да избије такав пичвајз?! Кад сам стигао у Марсељ, у болницу из Чада, био сам у шоку јер је готово на свим каналима дневник почињао догађајима из Југославије. Заправо, и сами Французи су били у шоку због тога што се на крају 20. века у скоро самом срцу Европе води један рат. И то какав!

Мада, они о Балкану нису имали појма. Нису знали да тамо никада неки сукоб није могао да се заврши са неким чаркама.

Морало је да буде крви до колена. Могли су то да науче из историје. У новинама налећем на један чланак који говори о добровољачким јединицама. Пажњу су ми привукла два имена. Гишка и Аркан.

Додуше, за Гишку се говорило у прошлом времену јер је погинуо. То ме је заголицало. Још као клинац сам чуо за обојицу. О њима су се по граду и у нашем крају испредале легенде.

Из текста капирам да постоји Српска гарда, коју је водио Гишка и коју сада води неки други лик. И постоји Српска добровољачка гарда коју предводи Аркан. Описује се у даљем тексту коју све обуку имају и како се боре за српски народ. У стомаку осећам како ми нешто титра. Кроз главу ми пролази питање: Да ли сам на правом месту и да ли би можда требало да будем тамо, у једној од две гарде?…..

Строј је поређан под конац. Спремамо се за трчање. У строју видим ново лице. Заправо, видео сам га синоћ. Упознали смо се на крајње необичан начин. Зове се Александра и јуче је дошла са Арканом. Пријавила се добровољно у Гарду. Да буде болничарка.

Синоћ сам изашао из своје собе, коју делим са Мачком. То вече сам био на полигону и увежбавао гардисте који нису били баш у најбољој форми. Обично сам то упражњавао после спуштања заставе у шест по подне. У току дана нисам могао да се потпуно посветим онима који нису могли да прате физичку обуку у пуном обиму. Зато сам их увек сакупљао увече, па смо радили тамо где су најслабији. Трудили су се да стигну остале.

То је било добро јер сам увек поштовао туђу иницијативу, зато ме и није мрзело да увече тренирам са том групом, „понављача“ како су их из шале звали.

Долазим до суседне собе. Хтео сам нешто да питам Михајла, Аркановог сина, који је са нама одскоро. Отварам врата његове собе не наслућујући да није сам. Ово је био спрат на коме су собе имали само високи официри, ја сам се угурао на кварно, заправо, то ми је средио Мачак.

С врата видим Михајла леђима окренутог вратима и видим две девојке, које до тада нисам видео. После сам сазнао да су дошле са Арканом док сам био на допунској обуци. Ја у пешкиру око појаса и го као од мајке рођен.

Време као да је стало, не знам шта да урадим. Да ли да се окренем и нестанем у правцу своје собе или да се правим као да је све нормално приђем и упознам се. Бирам другу варијанту.

Улазим у собу као да је све најнормалније. Пружам руку једној, па другој и упознајемо се.

Михајло се смеје, правим се као да ми није непријатно, мада јесте, али сад је готово.

Ова што се зове Александра гледа ме у фазону „Је л’ теби добро, дечко?“ Она друга преврће очима и смешка се. Кажем Михајлу да нисам знао да има госте и да ћу навратити касније.

Ујутро, у строју, сви су у доњем делу униформе, а горе имају маскирне мајице кратких рукава. Застава је дигнута. Дежурни официр командује и ја преузимам. Пролазим поред строја и гледам да ли су сви спремни за јутарњи спорт. Кад сам стигао до места где су стајале гардисткиње, кажем им да ако нека од њих не може тог јутра да истрчи, може слободно да иступи.

Дипломатски им поручујем да ако је којим случају нека од њих у месечном циклусу, да иступи из строја и прескочи физичке активности. О томе се у Гарди строго водило рачуна.

Од петнаестак гардисткиња њих седам иступа, има ту и неколико жена које су близу четрдесете, оне свакако нису имале обавезу да иду на јутарњи спорт. Кад су иступиле, пролазим даље стројем и одмах ми у очи упада ново лице. Стајем испред ње и гледам да ли је прописно обучена. Одмах уочавам да не носи брус. И то јој кажем без пардона. Видим како црвени. Шаљем је у собу да се среди и она отрча сва постиђена.

Касније је и мени било криво, али у том тренутку нисам размишљао да јој то саопштим дискретније. Заправо сам размишљао о томе да није мислила шта је урадила. Ући у строј од двеста гардиста који нису изашли из Центра пуна три месеца, који су пуни снаге и којима тестестерон шикља из свих пора, без бруса није баш паметно. Не због тога што то може да изазове било какву непријатност, јер се у Гарди добро знало где су границе између полова, већ због тога што то сви примећују и што би то свакако изазвало коментаре мушкараца.

После неколико минута она долеће и стаје назад на своје место. И даље је црвена у лицу. Хтео сам да јој кажем нешто, али сам одустао, штета је већ била направљена.

Касније сам био изненађен њеном вољом и жељом да учи. Имала је више воље од неких гардиста.

Да ми је неко тада рекао да ћу баш са њом имати четворо деце и да ћемо имати живот који ће бити као на тобогану, не бих му поверовао.

Темпо обуке био је паклен. Аркан је рекао да све мора да се убрза и имао је право. Два дана после оног састанка ме је позвао и рекао ми да направим списак од двадесет људи. Одговорио ми је кад сам га питао због чега:

— То је група која треба да оде у Сарајево и да припреми долазак остатка Гарде. Биљана Плавшић и Радован Караџић су инсистирали да се појавимо јер је тамо хаос, а ми можемо да помогнемо том народу да преброди све оно што га очекује.

Било ми је познато да то није било први пут да је руководство тек формиране Републике Српске тражило да Аркан дође са својом Гардом и помогне. Тако је било у случају Бијељине и Зворника, где је Гарда за кратко време показала шта зна и обавила посао професионално.

Већ смо чули да је у Сарајеву општи хаос, да су покушавали да нама Србима подметну причу о снајперистима који су пуцали из хотела „Холидеј ин“ у масу цивила, што је била глупост.

То су заправо били Алијини људи који су после убиства српског свата наставили да делају у правцу свеопштег рата.

Србима није рат одговарао и хтели су да га избегну по сваку цену, али нисмо се само ми ту питали. Заправо, ми смо се најмање питали.

Вест да се спрема полазак брзо се проширила Центром. Кад се сазнало да треба да направим листу ко ће ићи, сви су почели да ме салећу не би ли се нашли на том списку.

Направио сам мали маневар и упутио их на Бојкета који је знао како да се избори са свима који су желели да иду.

Он је боље познавао људе од мене и могао је да просуди ко би најбоље одговарао том задатку…

Наставиће се

Књигу Милорада Улемека Легије „У Тигровом гнезду“ можете наручити на ОВДЕ.

Експрес




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *