У Србији и на Западу је већина дискриминисана од стране мањине!

Пише: Др Мирољуб Јевтић

Уредник часописа „Политикологија религије“: Гушење слободе говора води у незнање, дискриминацију и ратове

miroljub-jevtic

Вест да је новинарка и књижевница Весна Веизовић ухапшена под оптужбом да је ширила расну и верску мржњу поставља питање куда иду Европа и САД, а са њима и Србија која их следи?

Примарни „кривац“ за огроман привредни и демократски развој САД и земаља ЕУ је либерална идеологија. А основ либералне идеологије је слобода речи. Право да се каже све.

Најсажетије објашњење шта слобода речи значи дао је један од гуруа модерног либерализма Џон Стјуарт Мил казавши: „Никада не можемо бити сигурни да је мишљење које покушавамо да угушимо погрешно, па чак и кад смо у то потпуно уверени, угушити га било би зло.“

Мил, у кога се куну сви владари САД и ЕУ, поручује да колико год нам ужасно делују нечије речи, све док су само речи, не дозволити их значило би произвести веће зло.

То буквално значи да је у најдубљем интересу Србије да се дозволи делу навијача Новог Пазара да усред Београда и Ниша вичу „Бубрег, срце, плућа, решен ребус жута кућа“, него да им то забрани. То што су викали, они можда и мисле. Можда би и сами правили неку жуту кућу, ако би им се пружила прилика. Али, да ли је боље забранити им да то вичу, па веровати да то не постоји? Или им дозволити, па да онда на најјефтинији могући начин држава изброји оне који тако говоре, можда тако мисле и који би можда тако чинили.

cenzura-snsШта смо имали од тога што се у време СФРЈ причало да би сви Албанци изгинули да одбране Словенију ако би је напала Италија или да би сви Словенци дали живот да одбране Призрен ако би га напала Албанија?

Шта смо имали од тога што се у Генералштабу у Београду рачунало да ће сви Албанци резервисти да се одазову позиву и да заједно са Србима пуцају на агресора?

А кад би се поставило питање колико би од тих резервиста ипак могло да се окрене против државе, добијали смо одговор да је то само једна чета од три дивизије.

И шта се десило? Уместо да сви Југословени ратују против страних агресора, којих није ни било, побили су се између себе у име братства и јединства за чије се негирање ишло на најтежу робију.

Нажалост, САД и Европа су вичући на сав глас да су за либерализам и слободу речи постепено и полако одустајали од тога у пракси. Противно својим сопственим законима. Први амандаман на устав САД гарантује слободу речи и слободу да се свака реч објави.

Стицајем околности САД, да би обезбедиле расни, етнички, родни и међуверски мир почеле са да ускраћују право на слободно изражавање стварајући институт политичке коректности, као филтер да ли се нешто може објавити.

Као резултат тога почињу се забрањивати поједине лекције из националне историје, интервенише се у школске програме и све што власти процене да би могло бити неприхватљиво по неке људе се одбацује, без обзира на то да ли је тачно или није. А уместо тога се почињу ширити прво блаже а затим све флагрантније лажи које добијају ореол науке која се брани полицијском репресијом.

Тексас је прикључен САД после чувене битке код Алама, када се у борби против мексичког генерала Санта Ане прославио Дејви Крокет. И то се тако учило док велики број Мексиканаца није дошао да живи у Тексасу. Када су добили држављанство и постали бројни у школама, побунили су се против такве слике историје. Да би се проблем решио, школске власти су донеле одлуку да се то не учи.

Или још карактеристичнији случај. Сада давне 1998. године просветне власти Сан Франциска предложиле су да се из наставе књижевности у средњим школама избаце многи аутори белци само зато што су белци, без обзира на књижевну вредност њихових текстова. Разлог је био само то што велика већина ученика у тим школама нису белци. Наиме тада је број белих средњошколаца износио 11,8 одсто. Да би се задовољио расни критеријум решено је да барем 70 одсто обрађиваних писаца буду небелци. Земља која је укинула ропство још 1865. и формално увела равноправност раса сада дискримише белце.

Тако да је требало да наставници одлуче кога ће од класичних белих писаца избацити: Шекспира, Чосера или Дикенса.

Постаје јасно да забрана слободе речи и штампе води прво у незнање, затим у дискриминацију и на крају управо она може довести до међурасних и међунационалних ратова које наводно покушава да спречи забранама. Због свега тога часопис „Политикологија религије“, који уређује аутор ових редова, не дозвољава политичку коректност. Захваљујући томе постао је најлибералнији научни часописа на свету на енглеском језику. Уместо да то буде неки часопис из САД или Енглеске.

Подизати оптужнице због нечега што је написана реч, каква год била, реч чији власник не врши насиље, представља удар на идеју либерализма, слободе и демократије. Јер суштина слободе речи и јесте у томе да речи неких људи код других изазову гађење. Ако је свет разуман појавиће се напредак, а ако није, онда му никаква репресија не може помоћи да не потоне у хаос.

Ноам Чомски каже „Уколико не верујемо у слободу говора људи које презиремо, онда у њу уопште не верујемо“.

 

Извор: Новости




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *