Три свеће

Песник: Ненад Милкић

Tri-svece-Nenad-Milkic

(Песма је настала по истинитом догађају)

На благом ветру жути лист плеше,
свратих до храма недеља беше,
жељан одмора и духовног мира,
отворих врата од манастира.
А унутра на крилима таме
као да не марећи за ме,
скупљајући своје јаде и боли
угледах старца где Бога моли.

Подиже поглед, видех му лице,
у сузним очима умрлу наду,
иконе гледа насумице
у њима залуд тражећи правду.
И као да се са собом бори
пред живом сликом Господа Бога
ал’ ипак тада поче да збори
потресну причу живота свога.

„Последњи пут поверовах у правду
а живот тада превари поново
ови у које полагах наду
као стари капут дадоше Косово.
Још мало Срба доле што живи
у сталном страху губећи снагу
стоји к’о мамац за дивље звери
чекајући смрт на своме прагу.

А наша земља као туђине,
више о нама она не брине,
српска су села остала сама
знам, јер ево нема ни месец дана
како сам седео у сличном храму
као у инат шиптарском исламу,
молећи Бога за живот без страха
кад уместо Исуса угледах Алаха.

Откуд Боже у твоме храму
Алах да седи на престолу твом
црне су слутње у оном дану
када се јава замени сном.
А сан то није већ предсказање,
узе и ово мало ми мира,
душа ми паде у очајање,
пожурих кући из манастира.

Још у даљини зачу се кер,
потрчах кући слутња ме води,
тамо се злочинац баца на кћер
други ми жену из куће води.“
Овде старац заста на трен,
суза му крену, поче да јеца,
поглед му лута изгубљен
тражећи помоћ на лику свеца.

„Ни пушку своју не узех јер
брзо потрчах спасити кћер,
„Зликовци! Гњиде! Не дај ме оче!“
тада двојица на мене скоче,
„Кољите орлови Србина брата“
и крв крену из мога врата,
то су баш она глупа времена
кад живот никакве вредности нема.

И док се тело са душом бори,
где си ти био разумни свете,
још зачух јаук из куће што гори
и видех кад ми убише дете.
И видех кад ми заклаше пса
на самом почетку косовске ноћи,
док полумесец над кућом сја,
у њега гледајући умреше очи.

Сутрадан у јарку нашли ме сељаци,
главу не осећах од тупог бола,
крај мене кћерка, њени остаци,
без оба ока и потпуно гола.
Ти не знаш како сећања боле,
од живота ништа нисам добио,
послуша њега да останем доле,
он ми је све живе побио.

Али немојте сутра странце звати
децу нам везати за стубове срама
кад њихов нож почне клати
целу Србију у срцу Балкана.
За нашу пропаст сами смо криви,
за народ пред јамом нико не мари,
били смо глупи док бисмо живи
сада је касно поправљати ствари.“

Заћута старац, молитва крену,
више се мени не окрену,
да л’ ја то плачем ил’ суза сама
не питајући за осећања
крену да се брзо на путу свом
стопи са тугом старчевом.

А старац полако пуштајући сузе,
три жуте свеће у руке узе,
запали две у једном трену
прва за кћер, друга за жену,
десном се руком крстећи поново,
запали и трећу за српско Косово.

Посетите званичну ФБ страницу књижевника Ненада Милкића:
https://www.facebook.com/poslednjastraza/




4 коментара

  1. Тања

    Пре или касније, светој српској земљи, Пећкој патријаршији. Пре или касније одметнутом бистричком потоку кроз двориште манастирског комплекса. Пре или касније.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *