Године 1909. се у Црној Гори 95 одсто становника изјашњавало као Срби, а 1948. тек 1,78 одсто
Црна Гора и Србија, српство и црногорство, „два ока у глави“, па разрок братски поглед. Теме старе, а у новије време актуелизоване. „Чешљају“ их, најчешће зарад дневнополитичких интереса, партијски челници којима они који су се школовали за учење прошлости, чешће квазиисторичари, сервирају „чињенице“. Најчешће оне које треба да „докажу“ да је Црна Гора одувек своја, самобитна и довољна, да са Србијом и српством готово и нема никаквих историјских, националних, па и културних веза. Иде се дотле да поједици тврде да Црногорци и нису словенског порекла!
А како је то, доиста, било у прошлости, оној даљој и оној сасвим блиској, када је то била „земља зла и чојска, своја и проклета, умна, српска и витешка“, како су себе и свој народ доживљавали и тумачили они који су били на челу Црне Горе, у време када је она била самостална држава, слободна, а стално нападана, а од Берлинског конгреса 1878. и међународно призната држава? Пре свих умни владари из славне династије Петровић Његош.
– Листајући историјско штиво, историографију и литературу, претресајући обимну архивску грађу, јасно видимо да наши преци нису били тако незнани, како желе неки политичари, па и историчари, да их представе – каже Јован Маркуш, публициста, рођени Цетињанин, који је био и председник општине у древној престоници. – Што се тиче црногорског српства и црногорства као есенције српства, најбоље су то артикулисали најрепрезентативнији Црногорци. Пре свега то су сви до једнога владари куће Петровића.
Родоначелник ове династије владика Данило записао је у рукописном јеванђељу које је поклонио Пећкој патријаршији: „Данил, владика цетињски, Његош, војеводич српској земљи…“
А како тек мисли и пише Петар Други Петровић Његош, најумнији Петровић, владика и господар, највећи песник словенскога југа, како за њега каже Милован Ђилас, човек који је дуго времена словио као творац црногорске нације, а који је јавно казао пред попис становништва 1991. да ће се изјаснити као Србин из Црне Горе? Да много не помињемо „Горски вијенац“, у којему, оптерећен косовским митом, кука над „српством угашеним“. Своје култно дело је, коначно, посветио „праху оца Србије“, Карађорђу.
Епископу ужичком Никифору Максимовићу на календару „Даница“, лета 1833, уместо потписа Његош исписује стихове: „Име ми је Вјерољуб, презиме ми Родољуб, Црну Гору, родну груду, камен паше одасвуду. Српски пишем и зборим, сваком громко говорим: народност ми србинска, ум и душа славјанска“.
А како осећа, пише, говори Никола Петровић Његош, књаз, а потом и краљ Црне Горе? Ништа не мења у континуитету српске мисли петровићевске, само још чешће и више исказује српство у Црној Гори, јасно и гласно. Краљ Никола је 1913, на захтев Аустроугарске да јој уступи Ловћен, изјавио, а „Глас Црногорца“ објавио: „Брдо Ловћен је Олимп српски, споменик је подигнут Божјом руком слободи и њезиним бранитељима…“
На разне недоумице које оптерећују млађе генерације данас, одговор могу дати уџбеници из тог времена. У земљопису Краљевине Црне Горе, који је имао четири издања (прво 1893, а последње 1911) између осталог пише: „У Црној Гори живе све сами и чисти Срби, који говоре српским језиком, а има их око 300.000. Већина су православне вере, а има нешто римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати да смо сви српског поријекла и српске народности… Црном Гором влада Краљ Никола Први из славне српске породице Петровић-Његош… Осим Црне Горе има још српских земаља у којима живе наша браћа Срби. Неки су као ми слободни, а неки нијесу, него су под туђином. Сваки Србин у Црној Гори дужан је познати и љубити своју цјелокупну домовину – све српске земље у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби“.
По попису из 1909. године, у Књажевини Црној Гори се скоро 95% становника изјашњавало као – Срби. После објаве рата Аустроугарске Србији, она одмах објављује рат црно-жутој монархији. Следи славна Мојковачка битка јануара 1916. када Црногорци бране одступницу српској војсци преко Албаније, а по завршетку Првог светског рата, долази до Велике Подгоричке скупштине 1918. на којој се доноси одлука о уједињењу Црне Горе и Србије. Црногорски историчари дукљанске провинијенције је сматрају нелегитимном, поништавају се њене одлуке јер је то наводно „био насилни акт присаједињења Србији“, због чега је и избила Божићна побуна у Црној Гори. Историчар Драгољуб Живојиновић сматра да је то била најрепрезентативнија скупштина у историји Црне Горе, када је 165 од 168 посланика гласало за уједињење и да је управо тај њен репрезентативни карактер био најбоље објашњење расположења ондашњег становништа Црне Горе које се изјашњавало као српско.
И Србија и Црна Гора губе своје име у Краљевини Срба,Хрвата и Словенаца, потом Краљевини Југославији. Враћају га опет као републике у ФНРЈ, односно СФРЈ, када се на попису становништва после Другог светског рата у Црној Гори махом сви православци изјашњавају национално као Црногорци.
У првом попису у СРЈ прво је 9,6 одсто Срба у Црној Гори, а данас се тако изјашњава – трећина.
– Није тешко закључити ко је замутио воду – каже Јован Маркуш. – Наша историја је морала започети 1945. Комунисти су без потребе повезивали уставно-правно уређење Југославије, дакле и Црне Горе, са националним питањем, попут својих бољшевичких идола. Веродостојна историјска документа која су стављена на увид јавности, а која јасно говоре о националној припадности, држављанству црногорском, припадности српству, али и посебностима у култури, менталитету и слично, које су нормалне, мали су део богате архиве у којима се налази све оно што су о себи и свом народу казали његови мудри преци. И ти документи имају снагу аксиома о којима се не расправља. Њих могу одбацити само они који су привржени виртуелној историји и виртуелном идентитету народа којем припадају.
ЗАКОН О ШКОЛАМА
У Члану 13 Закона о народнијем школама у Књажевини Црној Гори из 1907. стоји: „Ђеца наших држављана која стално живе у Црној Гори морају походити државну или приватну српску народну школу…“ У члану 26 пише: „У основној школи уче се ови предмети – 1. наука хришћанска, 2. српска историја, 3. српски језик…“
