САОПШТЕЊЕ поводом годишњице страдања Срба у агресији хрватске војске на РСК у августу 1995. године („Операција Олуја“)

oluja-zlocin-bez-kazne

Четвртог августа 1995. године оружане снаге Републике Хрватске, уз одобрење и подршку НАТО, у садејству са снагама Хрватског вијећа одбране (ХВО) и Армије БиХ (АБиХ), извршиле су агресију на сјеверну Далмацију, Лику, Кордун и Банију, односно на Српску аутономну област Крајина, у саставу тадашње Републике Српска Крајина (РСК).

Агресија је извршена упркос чињеницама да је та област била под заштитом УН-а, под називом сектори „Југ“ и „Сјевер“, и да су представници РСК дан прије у Женеви и Београду прихватили приједлог међународне заједнице о мирном рјешењу сукоба.

Против крајишких Срба (око 230.000 житеља са око 30.000 војника) ангажовано је око 200.000 војника, од којих је директно у операцији учествовало 138.500 припадника ХВ-а, МУП-а и ХВО-а. Ако се томе додају снаге АБиХ и НАТО, агресора је било више него становника у Крајини, а омјер војника био је најмање 7:1 у корист агресора.

За неколико дана неравноправне борбе сломљен је отпор Српске војске Крајине (СВК). Народ западне Крајине, њих преко 220.000, поучен „историјским искуством“, креће у дотад највећу српску „сеобу“, на исток браћи по вјери и нацији. И кад је престао сваки отпор СВК, агресор је убијао људе који нису хтјели или могли са својих вјековних имања, али и оне у избјегличким колонама, и до Уне и преко Уне, дубоко у територију тадашње Републике Српске.

На евиденцији Веритаса налазе се имена 1.853 погинулих и несталих Срба из ове акције и послије ње, од чега 1.202 (65%) цивила, од којих су око три четвртине били старији од 60 година. Међу жртвама се налази 545 (29%) жена, од којих су око четири петине биле старије од 60 година, што представља један од „црних“ рекорда грађанског рата деведесетих прошлог вијека на просторима претходне Југославије.

Од укупног броја жртава до сада је расвијетљена судбина 1.002 лица, док се на евиденцији несталих води још 851 лице, од чега 614 цивила, међу којима 310 жена. Хрватска избјегава без ваљаног разлога ексхумације и познатих мјеста укопа са око 270 посмртних остатака, покопаних углавном под ознаком „непознат“, што је јединствен случај на подручју бивше Југославије, као што без правог разлога отеже и са идентификацијама 294 ексхумираних посмртних остатака.

Око 1.500 припадника СВК преживјело је заробљавање, од којих су многи суђени и осуђени на дугогодишње казне затвора због кривичног дјела ратног злочина. Око 3.200 старих и немоћних, који нису хтјели или нису могли напустити огњишта, на силу су интернирани у логоре за цивиле. Крајина је опустошена, опљачкана па порушена и запаљена. Нису били поштеђени ни црквени, културни, историјски српски, као ни антифашистички споменици.

Ова агресија, под кодним називом „Олуја“, спровођена је, као уосталом и оне које су јој претходиле („Миљевачки плато“, „Масленица“, „Медачки џеп“ и „Бљесак“), по тактици „спржене земље“, што је половином новембра 1995. године досегло размјере потпуног затирања српске заједнице у Крајини.

Иако је било очигледно да је хрватска власт предузела ову агресију због оптирања територије без српске већине која је на њему живјела, Савјет безбједности УН-а, осим „снажне осуде хрватске војне офанзиве великих размјера“ (Р 1009/95), није донио, ни овога пута, било какве казнене мјере против агресора.

Највећи парадокс ове агресије, као и оних које су јој претходиле, налази се у чињеници што је агресор била чланица УН-а, а Крајина зона под заштитом исте организације и што су неке друге чланице те организације одобриле и учествовале у самој агресији.

„Олуја“ је једини догађај у којима су Срби из Хрватске жртве, који је суђен пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ). Претресно вијеће је једногласно закључило да су двојица од тројице оптужених генерала били учесници удруженог злочиначког подухвата, чија је заједничка сврха била трајно уклањање српских цивила из Крајине силом или пријетњом силом, те их осудило: Анту Готовину на 24, а Младена Маркача на 18 година затвора.

Жалбено вијеће је, тјесном већином, са три према два, поништило цијелу пресуду Претресног вијећа и ослободило оптужене генерале по свим тачкама оптужбе. Иако није негирало злочине утврђене у првостепеној пресуди, Жалбено вијеће није нашло за сходно да оптужене генерале осуди ни по алтернативним видовима одговорности.

Путем МКСЈ иде и хрватско правосуђе. Од неколико до сада процесуираних припадника сопствених оружаних снага за ратне злочине над Србима из времена „Олује“, правоснажно је осуђена само једна особа (случај „Прукљан и Мандићи“). У аналима правосудног бесчашћа остаће запамћене ослобађајуће пресуде оптуженима за злочине у Гошићу, Вариводама, Груборима и Кијанима, као и дугогодишња истрага без помака против НН лица за масакр хендикепараних у Двору на Уни.

У директној вези са операцијом „Олуја“ је и парнични поступак пред Федералним судом у Чикагу по тужби крајишких Срба против конзултантске фирме МПРИ, односно њене правне сљеднице, поднесене у августу 2010. године, због накнаде материјалне и нематеријалне штете у износу од 10,4 милијарде долара, по основу саучесништва у геноциду. Овај поступак је крајем прошле године, уз пристанак обију страна, ушао у фазу медијације, која ће, како се очекује, трајати цијелу ову годину.

Међународни суд правде (МСП) је кроз образложење своје пресуде из фебруара ове године операцију „Олуја“ квалификовао као акцију етничког чишћења, које није досегло ниво геноцида – Хрвати су хтјели српску територију без Срба очекујући да они сами оду, а не да их „униште у цјелости или дјелимично“. А да би их натјерали да напусте своја вјековна огњишта, гранатирали су њихове градове и избјегличке колоне, убијали и физички и психички злостављали заостале цивиле и војнике и спречавали им повратак, али ни то све скупа, по оцјени суда, није досегло ниво геноцида (недостаје „геноцидна намјера“).

МСП је овом пресудом крајишким Србима дао солидну основу да правним путем наставе тражити остварење осталих (споредних) захтјева из њихове контратужбе: процесуирање починилаца свих ратних злочина над њиховим сународницима, обештећење за уништену имовину и изгубљене животе, одрживи повратак и пуно поштивање њихових националних и људских права, укључујући и широку политичку аутономију какву им је међународна заједница (УН, ЕУ, САД и РФ), прије акције „Олуја“, гарантовала „Планом З-4“.

И умјесто да Хрватска, и без налога МСП, одустане од слављења „акције етничког чишћења и масовних злочина“ као двоструког државног празника („Дан побједе и домовинске захвалности“ и „Дан хрватских бранитеља“) који се предходних година славили 5. августа, ове године додала је и војну параду у Загребу за дан раније, када је и почео погром крајишких Срба.

Наравно, међународна заједница, укључујући НАТО и ЕУ, које су Хрватску у међувремену примили у чланство, ћути као што је ћутала и прије 20 година.

 

У Београду и Бањалуци, 4. августа, 2015. године

П Р Е Д С Ј Е Д Н И К
Саво Штрбац




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *