Песник: Kentaur Wolf
О Господе свемогући
чудесни су твоји пути,
сада ћете браћо моја
за монаха једног чути.
Што задужи род Србинов
у крвавом прошлом рату,
ова пјесма нека буде
спомен нашем добром брату.
Монах Роман родио се
у Савезу Совјетскоме,
а дјетињство провео је
у предјелу Вјаткачкоме.
Од малих је ногу био
страшно везан за сликање,
у Петроград славни оде
да настави школовање.
Чим је доша’ у Петроград
дружину је наша’ нову,
сви су млади и бунтовни
хипици их људи зову.
Сви бијаху умјетници,
неко пише, неко слика,
заједничка свима бјеше,
електрична рок музика.
Убрзо је одустао
Роман од свог факултета,
све више га занимаше
дисциплина она света.
Иконопис што је зову
а вични су њој монаси,
Андреј Рубљов, кажу људи
руску земљу с’ њом огласи.
Па у земљи да научи
иконопис момче младо,
Валааму се упутио
ђе Христово живи стадо.
Вјековима подвижнички,
на острву ледне воде,
мислио је вратиће се
одмах пошто тамо оде.
И савлада ту вјештину
монашкога рукодеља,
једно јесте воља Божја
а друго је људска жеља.
Кад је доша’ на Валааму
из средине градске оне,
прво што је тамо чуо,
древна звона како звоне.
И на службу позивају
све монахе из келија,
ту се некад подвизав’о
и игуман Назарија.
А у Цркву када уђе,
и угледа она лица,
Светитеља са икона
обузе га дрхтавица.
Срце дрхти у грудима
младо момче једва стоји,
не зна што се с њим дешава
по мало се свега боји.
Види Христа са иконе
како право у њег’ гледа,
тај му поглед око срца
поче топит’ санте леда.
Лед се топи, страх нестаје,
а молитва сама иде,
сузе теку низ образе
то монаси други виде.
Па се чуде и питају
Ко је овај? Окле дође?
После службе игуман га
позва да он с њиме пође.
Да обиђу древну Лавру
и да мало попричају,
о животу манастирском
и тамошњем обичају.
Док шетају по острву
игуман му тихо збори,
како треба у будуће
да се сам са собом бори.
То је борба понајтежа
игуман му тихо рече,
разговор је њихов трај’о
до у касно црно вече.
После овог разговора
на спавање момче оде,
а тишину на Валааму
ремећаше жубор воде.
Сном мирнијем момче заспа
као никад дотле прије,
кад се диг’о схватио је
ништа више исто није.
Није више онај исти
једва себе препознаје,
убрзо је одлучио
у манастир да остаје.
Хоће монах да постане
све више га срце вуче,
а стари га подвижници
том животу новом уче.
Дани иду и пролазе
напредује младо момче,
у аскетским врлинама
предњачити Роман поче.
Игуман је ово сазна’
од његовог старца лично,
још му реше да иконе
слика као Рубљов слично.
Убрзо га постригоше
у монашку схиму свету,
не задуго после тога
за судбу ће чути клету.
Која србски народ срете
на Балкану тија дана,
сазна опет Срби гину
баш од руке муслимана.
Муслимана и Хрвата
старих србских крвопија,
још је чуо Босном терор
прави Ханџар дивизија.
Све је исто ка’ и прије
поново се пуне јаме,
а Србима пресуђују
муслиманске оштре каме.
О звјерствима муслимана
сваког дана Роман слуша,
у груди га срце стеже
монашка га боли душа.
За Србе се Богу моли,
сваког дана пали св’јеће,
види добро мир душевни
тако лако наћи неће.
Он ноћима не зазима,
сваког дана све је гори,
па духовном оде оцу
и каза му што га мори.
Вели: „Старче мој праведни,
дај благослов своме сину,
да помогнем србској браћи
на Балкану која гину.
Да отидем у рат љути,
као Невски светац што је,
некад иша’ у одбрану
Православне Вјере своје.
Сад су Срби у невољи
и ми ћемо на ред доћи,
благослови старче мили
да још ове кренем ноћи.“
Тад му старац тихо рече:
„У праву си чедо моје,
ал’ ти морам право рећи
како ствари с тобом стоје.
Намјера је племенита
та што твоје срце има,
али у рат ако пођеш
с истовјернима Србима,
Ти ћеш тамо останути
наћи ћете зрно неко.“
На послетку старац овај
Роману је младом рек’о.
„’Ајде сада, чедо моје
иди с миром у келију,
и моли се Богомајци
за све Србе и Русију.“
Цјелива му Роман руку,
и отиде без ријечи,
али ко ће вољу Божју
да обузда и спријечи.
Писмо стиже из далека
са Атонске Свете Горе,
а у њему Светогорци
о Роману младом зборе.
Кажу да су задивљени
са сликањем Романовим,
да им дође у посјету
молише га путем овим.
Кад игуман писмо виђе,
што са Свете Горе стиже,
Роману је младом река’:
„Чедо моје приђи ближе.
Ево писмо које тражи
да на Свету идеш Гору,
у монашку републику
на Егејском плавом мору.
Сјутра рано на пут крећеш.“
Игуман му тихо рече,
то је било Романово,
на Валааму задње вече.
На пут овај без повратка,
крену Роман зором раном,
са братијом поздрави се
и с вољеним игуманом.
Сад слушајте браћо моја
што се после тога деси,
пут га преко Београда
води, Господ то удеси.
Баш кроз главни град Србије
до Атоса пут га води,
кад је стига’ у Београд
мисао се у њем’ роди.
Да обиђе у пролазу,
славну србску престоницу,
није јунак ни слутио
што га чека на улицу.
Чим изађе међу људе,
срела га је група нека,
да су руски добровољци
један му је од њих река.
Још му рече: „У Бијелим
Вуковима ми ходимо,
од почетка овог рата,
тешке борбе ми водимо.
Бранећ’ јадну нејач србску
од крвника муслимана,
и од црнокошуљаша
и проклетих Талибана.
Сад смо дошли у посјету
рањеноме нашем другу.“
Докле Роман ово слуша
у очима крије тугу.
Докле Роман борце слуша
с мислима се тешким бори.
Да ли с њима да продужи?
Ил’ да иде Светој Гори.
Сјетио се старца свога
што му каза оно вече,
али ипак на послетку
ратницима Роман рече:
„Браћо моја ја ћу с вама
водите ме команданту,
одавно се Богу молим
да у овом ступим рату.“
Ратници се зачуђено
међу собом погледаше,
један рече: „Примамо те
у редове, оче, наше.“
Романовим лицем прође
осмјех као у дјетета,
истог дана Херцег Босни
кренула је ова чета.
Кад су стигли на бојиште
командант их први срете,
један од њих рапортира:
„Команданте наше чете
Ево новог добровољца
каже да се Роман зове,
са Валаама дошао је
у крајеве страшне ове.
Хоће с нама да се бори
за одбрану србског рода.“
Команданту морал скочи
па Роману пушку дода.
„Ево пушка часни оче,
данас мало таквих има,
примамо те у редове
да се бориш с Вуковима.“
Убрзо га обучише,
за акције понајтеже,
куд би Роман с четом проша’
џихадисти се разбјеже.
Бјеже Турци и усташе,
испред чете Романове,
смрт његову описаћу
сад на крају пјесме ове.
Ево како то се деси:
Једно јутро у свитање,
договор је међ’ Вукове
под јелово пао грање.
Да се јаве добровољци
који сада смију поћи,
да заузму једно брдо
прије тамне црне ноћи.
Извидница каже да је
од Турака чисто брдо,
морамо га заузети
упориште то је тврдо.
Онда десет момака се,
за акцију пријавило,
и Роман је међу њима
сад слушајте што се збило.
Иде чета витезова
пред њом иде Роман млади,
од других се разликује
по монашкој дугој бради.
Дуга брада, дуга коса,
монашко му лице красе,
‘мјесто ризе униформу
обукао бјеше на се.
Митраљез му у рукама,
а за појас му гранате,
на Ђујића попа личи
по нарави мили брате.
Таква сличност двоје људи
не среће се сваког дана,
кад избише на врх брада,
бану хорда муслимана.
Муслимана много има,
више их је од стотину,
Роман први ватру осу
џихадисти пред њим гину.
Са своијем митраљезом
млади Роман их тамани,
Алах, Алах, џихад, џихад,
гласно вичу муслимани.
Гину Турци у том боју,
ал’ и наше гине цв’јеће,
осморица из те чете
дан сјутрашњи видјет’ неће.
И Роман је рањен пао,
у груди га стрефи зрно,
свијест губи младо момче,
пред очима све му црно.
А кад мало себи дође,
виђе нема муслимана,
бој се бјеше завршио,
залазак се ближи дана.
Мртва т’јела на све стране,
у сопственој крви леже,
а Роману у груди се
од болова срце стеже.
Из рана му крвца тече,
као вода са извора,
полу мртва на планину
затече га рујна зора.
Свијест губи младо момче,
од губитка то’лке крви,
кораке је неке чуо,
док пјеваху пјетли први.
Док се пита на планини:
„Ко то иде прије зоре?“
Алах’ Егбер одјекују
око њега пусте горе.
Схватио је да то иду
према њему муслимани,
па митраљез опет узе
да витешки брдо брани.
Зна животу крај се ближи
задња му је дошла зора,
прекрсти се и повика:
„Ко год живи, мријет’ мора!
Ал’ кад морам погинути,
нек’ и Турци са мном гину,
па заједно да идемо,
вишњем Богу на истину.“
Док овако Роман збори,
изнад њега гракћу врани,
мало затим на врх брда,
изађоше муслимани.
Онда Роман ватру осу,
с митраљезом на душмане,
гину Турци и падају,
низ планинске стрме стране.
Би им ово изненада,
надали се овом нису,
мислили су никог живог
на планинском нема вису.
Сакрише се кукавице
ђе је који тада мога’,
а Роману да их гађа,
с гранатама Бог помога’.
Иако је тешко рањен
и не мога’ да устане,
гранатама тукао је
сат цијели муслимане.
После сваке експлозије,
муслиманске чује крике,
ни Мухамед у џенету
није миран од те вике.
На послетку муслимани
бацача се досјетише,
мало затим на Романа
силну ватру отворише.
Брдо гори у пламену,
одјекују експлозије,
на послетку за слободу
паде витез из Русије.
Погоди га гелер неки,
од гранате која паде,
за спас рода Србинова
у бој љути живот даде.
И ако га погубише,
у бој љути тога дана,
од његове руке паде
на стотине муслимана.
Нека му је Богом просто,
и вјечна му била слава,
а у Доњим Милићима
сахранише овог лава.
Са његовим саборцима,
што су руске народности,
нека Господ свемогући
витешку му душу прости.
