ПРИКАЗ ЛЕГИЈИНЕ КЊИГЕ „ДОЛИНА СУЗА”: Прича о ратнику и лекару (ВИДЕО)

Пише: Небојша Јеврић

Студент медицине Жарко завршава студије у Москви када му јављају да му је цела фамилија страдала у саобраћајној несрећи. Не знајући куда да крене, он, син ратника, који је прошао обуку морнаричке пешадије и падобранску обуку, одлучује да се пријави као лекар добровољац за рат у Авганистану.


Фото: Publisher

Убрзо постаје лекар са прве линије Спецназа, елитних јединица руске војске. У једном окршају кад полудели тенкиста уништи село, он доноси одлуку да помогне рањеним цивилима. Мртав од умора пошто је санирао ране становника села, заспи и ту га проналази авганистанска војска. Заробљавају га и он ускоро постаје лекар у авганистанској војсци. Са њима у пећини оперише рањенике и помаже им. Учи језик и оперише са опијумом као јединим анестетиком. После повлачења Руса из Авганистана одлучује да у Кабулу направи приватну болницу. Али на власт долазе талибани, који му убијају жену коју је волео.

Утом почиње рат у Босни. Помаже рањеницима опет не водећи рачуна којој војсци припадају. А онда једног дана доводе му рањеног муџахедина у коме препознаје дечака из Авганистана. Књига „Долина суза” аутора Милорада Улемека (издавач Publisher 2019) чита се без даха или у једном даху и не оставља никога равнодушним, а на промоцији на Сајму књига о овом делу су говорили Драгослав Бокан, Ненад Миликић и Братислав Нешић.


Фото: Publisher

„Милорад Улемек Легија је човек коме је не само забрањен живот и одузета слобода, него је то човек чији романи не постоје у српској књижевности. Они се помињу као нека врста психотерапије, појаве се повремено на киосцима, али никада се не говори о њему у ратној књижевности која је врло ретка код нас. Недостају управо они писци који су имали то искуство рата. Значи, они ратници који су умели да преточе своја искуства не само у исповест, не само у аутобиографска сећања, већ у књижевност рата.

То је подвиг људи који су од мача успели да пређу на перо и пређу у књижевност. Том подвигу сведочимо много пута. Спремајући се за овај наш сусрет, читао сам разне ратнике из разних ратова и времена и схватио сам да је то један део најбоље светске књижевности. Почев од Кракова, Едгара Алана Поа, Беле Хамваша, који је био у оба светска рата, од Драгише Васића, Милана Ракића, Милосава Јелића… Љермонтов, Пушкин, Толкин, Сент Егзипери, Хемингвеј, Бирз, Малро, Мишима, Аполинер, Црњански, Селин, Киплинг, Буњин… па све до оних највећих који су били и војсковође и владари, али и ратници – Цезар, деспот Сефан Лазаревић, Његош и Наполеон.

Ратник је човек који сусретне смрт, који не плашећи се смрти савлада смрт. Који живи изнад смрти. Светитељу је идеал да живи изнад греха, ратник успева да превазиђе смрт. Превазилазећи смрт, он нама има шта да каже. Нама, уплашенима од смрти. У тој стрепњи која траје до судњег дана, даје нам поруку да постоји нешто важније и од живота. То је оно што имамо у овој књизи. Имамо једно ремек-дело и једну књигу. Од 55. до 230. стране имамо једно ремек-дело. Попут ‘Живот човека на Балкану’.

То је ратна проза најбоље врсте. Аутор ове књиге пише у самици, он пише сам са собом. Са својим сећањима у једном малом простору у којем је његова слобода она унутрашња. Јер спољашње нема. Са огромном храброшћу борећи се да не изда самог себе и особине које је имао. Тај његов новозаветни код који нико од њега не би очекивао, пре би се од њега очекивао старозаветни код. Три судбине људи који пишу мени личе једна на другу: Судбина Жарка Лаушевића, судбина Џонија Штулића и трећа је судбина Милорада Улемека Легије. Сва тројица живе у једној специфичној ситуацији. На неки чудан начин одбачени од света.”


Фото: Publisher

Ненад Милкић је подсетио да је Улемек написао двадесет једну књигу.

„Он нам из те самице показује како треба да се боримо. Живимо у годинама када се врло мало говори и пише о људима који су ратовали у Босни, Хрватској и на Косову. Говоримо о једном од највећих савремених српских писаца када се говори о ратној књижевности. Препоручујем сваку од његових књига. Ова последња је једна од најбољих Улемекових књига. Док говори о Долини суза у Авганистану, ја видим стотине и стотине долина суза у Хрватској, Босни и на Косову.”

Братислав Нешић је нагласио да „имамо проблем, јер се људи и даље плаше”.

„Нисам писац. Ја сам само човек који се труди да Легијине књиге дођу до читаоца. Од момента кад рукопис изађе из затвора па до готове књиге, писац више нема никакву контролу над тим процесом. Књига не долази на волшебан начин већ преко адвоката. Лектори хоће да лекторишу, али неће да се потпишу, технички уредници хоће да раде, али неће да се потпишу.”

Погледајте снимак са промоције књиге „Долина суза”:

Експрес




1 коментар

  1. VESNA STEFANOVIC

    SEDIM CITAM ,PLACEM STA SMO MI SRBI? RATNICI,BORCI….KUKAVICE PRODANE DUSE…UH KNJIGA JE DIVNA A COVEK KOJI JE OVO NAPISAO PUN JE MASTE,OSECANJA,BOLA A IZRAZIO SE RECIMA RATNIKA,COVEKA ,SRBINA KOJI OSECA I U TESKIM USLOVIMA PISE I STVARA BRAVO ZA UMLEKA …… …PS.OPROSTITE STO PISEM VELIKIM SLOVIMA IZGUBILA,ZATURILA NAOCARE I OVAKO MI JE LAKSE

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *