Прича о хероју Милошу Ћирковићу: „Ви идите, ја нећу!” (ВИДЕО)

У историји сваког народа постојали су тешки тренуци који су доводили у питање сам његов опстанак. Међутим, често се дешавало да се појединци, иако усамљени у свом науму, супротстављају тој злој судбини која је задесила народ. Тај индивидуални отпор је често запрепашћавао душмана због саме природе отпора, коју карактерише усамљеност, одлучност, пркос и храброст.

У данима српског егзодуса са његове колевке Косова и Метохије, један човек се одважио да не прихвати ту злу судбину и да се тој истој судбини свом снагом супротстави. Тај човек је Милош Ћирковић, заборављени херој из Белог Поља, који на најбољи начин представља онај чувени српски инат.

У јуну 1999. године је почело повлачење наше војске и полиције са Косова и Метохије. Са њима је бежао и голоруки српски народ који је, по ко зна који пут, био мета арнаутског терора.

Тих дана је већина градова на Косову и Метохији била испражњена од Срба. Трагична дешавања нису заобишла ни град Пећ. Срби су почели да напуштају села Сигу, Брестовик, Пећку Бању, Љевош, а напослетку напустили су и сам град. Два километра југозападно од Пећи налази се Бело Поље које је било насељено већински српским становништвом. Баш из тог разлога они су постали мета арнаута. Много Срба је било убијено тих дана у Пећи и околини, као и у Белом Пољу.

Митрополит Амфилохије је уз епископа Артемија, блаженопочившег патријарха Павла и епископа Атанасија Јефтића тих дана обилазио Србе широм Косова и Метохије.

Угрожене људе су примали на конак у манастире који су били под заштитом страних снага (добар део манастира није ни био под заштитом и као последица тога је то што су исти претворени у гомилу камења).

Обилазећи оно мало Срба који су остали у пећком крају, митрополит Амфилохије дознао је од Италијана да је у Белом Пољу, већ потпуно напуштеном селу, остао један човек и то у униформи и наоружан. Тај човек се звао Милош Ћирковић. Тада је имао 38 година и пре рата је био шумар, а у рату водич српских специјалаца који је у својој јединици био злата вредан, јер је познавао сваки крш и грм у Пећком крају.

Амфилохије је одлучио да пошаље свештеника Радомира Никчевића да види ко је тај човек и да га наговори да пређе у Патријаршију на сигурно. Отац Радомир затекао је Милоша наоружаног и у војничкој униформи. Иако га је наговорао да се извуче из Белог Поља, отац Радомир је схватио да пред њим стоји једини преостали српски војник на Косову и Метохији који је био пун националног поноса и пркоса, а када га је последњи пут замолио да пође за њим пут Патријаршије добио је готово претећи одговор: „Ти ћути, да те не убијем! Срам вас било, сви сте ви издали! Идите, ја остајем!”

Отац Радомир је при повратку у Патријаршију, пошто није успео да изврши поверен му задатак, испричао Амфилохију следеће: „Сва му је кућа изрешетана. Он, забарикадиран у мртвом бетонском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Ријешен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање…”

Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на посљедњи подвиг речима: „Добар си дио изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу!”

Идућих неколико дана отац Миљко и Раде Павловић су Милошу сваки дан доносили храну. Сваки пут су видели све више испаљених чаура и све више мртвих арнаута пред његовом кућом. Даноноћно су арнаути јуришали на Милоша, али сваки пут су извлачили дебљи крај. Милош им је сваки пут приређивао изненађење, јер стално је мењао положаје по напуштеном селу.

Једне ноћи су му се двојица Шиптара привукла до његовог кревета на којем је спавао, али успео је да се одбрани. Једног је убио, а други је побегао. Од тада је слабо спавао. Међутим, осмог дана отац Миљко и отац Раде дошли су у Бело Поље да донесу храну Милошу. Од Милоша ни трага ни гласа. Његова кућа је била спаљена, а испред куће избројано је 12 арнаутских лешева. Пред сеоском школом, нађена су два изгорела блиндирана возила. Посада у њима је такође изгорела.

У Милошевој, бомбама, мецима и ватром, оштећеној кући нађено је свега неколико ствари. Икона Св. Алимпија Столпника, Милошеве крсне славе, Свето Писмо и доста црквених књига, неке породичне слике и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у Преказама у Дреници).

До дана данашњег не зна се шта се десило са Милошем. Верује се да је 20. јуна 1999. године био рањен, савладан и заробљен од стране Шиптара. Мада, то је претпоставка. Међутим, сигруно је да више није међу живима. Своју главу је скупо наплатио душманима, убио је најмање 18 арнаута, а верује се да је број убијених арнаута знатно већи.

Ствари које су пронађене у његовој кући су похрањене у Патријаршијском конаку, а онда је родбина преузела те ствари. Неки су рекли да су Милоша тих дана видели у Андријевици у Црној Гори, али се та информација показала нетачном. Његова браћа су посведочила да су га последњи пут видели тог дана када су напуштали Бело Поље. На наговарање браће да уђе у аутобус и пође са њима, Милош обучен у војничку униформу и са пушком у руци им је само рекао: „Ви идите, ја остајем.”

Ето, то је била прича о једном човеку који није могао да напусти дом и који није могао да трпи ову неправду, која и данас траје у још већем обиму, а која се надвила над српским народом.

Међутим, ова прича још није готова јер се још не зна судбина овог јунака. Он је био последњи Обилић 20. века, а нажалост, можда је и последњи Обилић 21. века.

Нека је вечна слава Милошу Ћирковићу и свим Србима који изгубише своје животе бранећи Отаџбину.

Документарни филм „Ви идите, ја нећу” заснован је на књизи „Љетопис Новог Косовског Распећа” Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, која нам открива неиспричану истину о косовско-метохијском страдању Српског народа, његовог верског и културног наслеђа кроз целу историју, а посебно 1998. и 1999. године, са освртом на породичну драму хероја Милоша Ћирковића из Белог Боља код Пећи.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *