Прича о Борку

Пише: Марјан Минић

Јутрос у 6:10 стигне ми СМС од мог пријатеља Борка са непознатог броја, јер нема кредита на свом:

Брате мој, знам да си и ти у проблемима али молим те ако можеш купи ми 1 хлеб и јогурт и донеси ми, већ други дан немам ни за хлеб нити једем. Борко

Позовем га ја одмах. Послао ми поруку од комшије.

Прича о Борку

Борко је 1973. годиште, рођен у Београду, а родитељи су му се из пиротског краја доселили у Београд 60-их. Отац му је радио у ИМР Раковица као мајстор, а мајка у Студентском дому на Карабурми у мензи. Имају једнособан стан на Карабурми који је његова мајка отплаћивала 20 година.

Борко је завршио војну гимназију 1992. и био распоређен, прво у Нишу у војној полицији, а затим у Лесковцу. Отац му је умро када је имао 11 година од можданог удара на радном месту. Подигла га је мајка. Ретко поштен и добар човек. И дан данас.

Те 1993. и 1994. добија неколико прекоманди, од Хрватске до Требиња. У Сарајеву је први пут рањен 1995. у десну ногу из снајпера. Проводи по ратиштима цео период. Његова мајка о њему ништа није знала скоро годину дана.

Када је све то прошло, као „награду“ добије прекоманду у Београд да буде ближе мајци и ВМА због контроле ноге. Распоређен у касарни на Топчидеру. Ту се мало средио и примирио и оженио.

1997. добија близанце Марка и Милицу. Срећи нема краја. Супругу запошљава у Генералштаб на конкурс за цивилно лице – кафе куварица. Све иде ка бољем. Стара мајка пресрећна.

У јануару 1998. добија прекоманду у Ђаковицу на Косову и Метохији а затим у марту у Призрен. О том периоду никад не говори. У Србици приликом чишћења терена и акције у јулу 1998. буде рањен са два метка. Један му погоди стару рану у десној нози, а други десну страну грудног коша.

И то он јуначки поднесе у ВМЦ у Нишу. Изађе са клинике у децембру 1998. Само 7 дана је био на поштеди кући и прославио Нову годину са породицом и баш на Божић 1999, по њега долази патрола и уручује му наређење да одмах дође у Генералштаб да му се одреди нови ратни распоред.

Он пође са патролом. Не оду у генералштаб већ га одвезу у касарну 7. јули на Вождовцу. Тамо по његовој причи, млада војска са свих страна и резервисти.

Ту добије наредбу да наредних неколико дана мора да ради са војском. Радио је нормално од 7 до 15 и ишао кући. Никад се није пожалио на болове или да не може или неће. Осећао је константно болове у десној нози.

Почетком фебруара добија наређење да са својом четом иде на гађање и вежбе у пределу Пасуљанских ливада. Пуних 7 аутобуса младе војске и он са њима крену пред зору. И на путном налогу је писало да иду на вежбу на Пасуљанским ливадама.

На пола пута, стиже их војно возило, пресреће и предаје им нову наредбу. Правац Косово и Метохија. Млада војска, једни певају, други плачу, трећи занемели од страха, четврти и не знају где иду. Он се труди да им подигне морал.

У Гњилане стижу око 10 ујутру, директно бивају распоређени на положаје, стража, пријавнице. Није било неких тешких окршаја, било је ту и тамо пушкарања. И млада војска се мало ослободила, схватили су где су.

Средином марта 1999. крећу све чешће борбе у околини Гњилана. Свакодневне.

Почиње бомбардовање. Генерал Лазаревић издаје наредбу да се праве макете тенкова и возила од дасака и да се импровизује. Авиони гађају управо те макете. Штета је само била што нисмо имали ПВО који би могао да дејствује кад се авион открије, наше ракете су биле малог домета. Пуца се одозго, пуца се одоздо, са свих страна. Наша војска се храбро бори и не посустаје.

Тог 28. марта 1999. приликом бомбардовања, Борка погађа гелер у главу а поред њега гину његова 3 млада војника. Пребаце га на ВМЦ Ниш, а затим на ВМА у Београд. Једва преживи, 22 дана био у коми. Заврши се рат, Борко неспособан за службу, води борбу за инвалидску пензију. Једва му одобре. Пензија минимална, 16.000 дин. Некако он почиње да се опоравља од гелера, почиње да хода, терапије, лечења, почиње сам да функционише колико може.

Те 2002. умире му мајка. Од те пензије и женине плате некако су живели. До 2007. Тада му установе на десној нози неки облик карцинома и веома брзо му одсеку десну ногу до кука. Остаје 100% инвалид. И даље прима 16.000 дин. због „малог радног стажа“.

У кући катастрофа, деца још мала, примања мала, он неспособан да помогне, борба, туга.

Онда 2010. његова жена одлучи да је боље да она и деца оду од њега и наставе да живе код мајора Кртолице (побегао из оних крајева које је Борко ослобађао 90-их) и са којим је била у вези. Остави га и одведе и децу. Борко одмах хтео да се убије али смо га одвратили. Након пар месеци његова жена судским путем затражи од њега да плаћа алиментацију за децу. Суд одреди 30% од пензије да иду децу. Није се бунио за то.

Никад није просио по улици. Нас неколико су му свакодневно доносили све што смо могли. У сред ноћи кад затреба.

Сад су деца већ велика, обоје студирају. Обилазе га понекад. Није им ускратио оних 30% ни сад кад су пунолетни. Каже: Тата толико може овакав…

Борко живи сам, рањаван 4 пута, без ноге у колицима. Поносан и храбар и племенит.

Испричах вам ову причу, чисто да вам кажем да у Србији живе и они чији су проблеми већи од наших.

Живе…

__________

П.С.  Борко Ранђеловић живи на Карабурми, у улици Хусињских рудара 12. Свакодневно га можете наћи или у огранку градске библиотеке у Кнез Михаиловој или у Цркви на Карабурми где помаже или у Ташмајданском парку где игра шах. И немојте случајно да извадите паре и пружите му онако као просјаку, прозборите коју реч са њим, неће вам он узети новац ни пуно времена, он је веома интелигентан, тражиће да му купите да поједе нешто или да му узмете неку конзерву коју би могао да однесе кући…




19 коментара

  1. CIDRA

    Potrešen i osramoćen sam, JA živim u državi gde su ovakve stvari moguće? Borko molim te ostani dostojanstven, time će sramota odgovornih biti značajno veća, a oni će to prepoznati kao moć. Zaista moralni potop.

  2. patrija misija

    Danica Draskovic prima invalidsku penziju zdrava, citava i oberucke zgrce novac iz NIS Naftagas, kao nekakav clan Upravnog odbora ! Pa zasto nije ovaj borac clan tog Upravnog odbora, vec zena jednog Srbomrcsa i fasiste Vuka Draskovica ?Ne bi niko prosio u ovoj zemlji, da nije ratnih profitera koji su ZEMLJU VRATILI STO GODINA NAZAD U KAPITALIZAM !

  3. SERBIANTEMPLAR

    NE UDELJUJTE HEROJIMA MILOSTINJU VEC PRITISNITE PREDSEDNIKA REPUBLIKE,PREMIJERA I GOSPODU POSLANIKE IZ SKUPSTINE DA PROMENE ZAKON I POMOGNU TIM LJUDIMA TRAJNO

  4. Djordje

    Muslimani u Bosni, kad kasni penzija boracka, naprave haos i priprijete glavosjecanjem odgovornima. Pa nema kasnjena. A nasi heroji dozivljavaju ponizenja. Sramota za Srbiju. Sramota za Srpstvo.

  5. Dusko

    Borku treba pravna pomoć. Nadjite nekog advokata koji će se izboriti za njegova prava. Borko kao RVI ima pravo na sve bonitete u ovoj državi, od stana, borackog dodatka, telesnog oštećenja itd. Jedino u Srbiji pravi borci sede spuštene glave, stidese, zato sto su nas govna prodala.

  6. ТГ

    Прича има леп епилог ; наиме, човек који је ово објавио( Борков друг), написао је да су се јавили људи из неке адвокатске агенције, и да ће му бесплатно и врло брзо средити да прима пензију од 45 000( на коју законом има права!), поменуто је и да постоји неко осигурање, које такође треба да му исплати новац. 🙂
    Изгледа да кад већ немамо добру власт, бар имамо добре појединце:)

  7. Natasa

    Srbija-danas, opisana u jednom tekstu. Koliko je ovakvih ljudi? Ne zna se broj! Pa dokle? Dokle? Izmisljaju funkcije, fotelje. Grade fontane umesto porodilista, bolnice okrecene poslednji put pre 20 godina. A osnovna socijalna pitanja nisu resena. Dok je Borko u ovoj situaciji NEMA SRBIJI NAPRED. A Srbija je uvek imala velicanstvene pojedince koji ce pomoci komsiji, drugu, bratu u nevolji.

  8. Django

    Свака част јуначе!А та његова жена треба да се затвори у неку рупу и да не излази,срам је било.А тој деци би поручио да мало чешће обилазе оца и да мало више проводе време са Борком.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *