Потпуковник Аничић: Кажњен сам јер сам оборио Ф-117

Пише: Милан Динић

Исповест потпуковника Ђорђа Аничића који је учествовао у обарању авиона Ф-117 за време агресије НАТО

Djordje-Anicic

На почетку агресије на СРЈ 1999. тадашња Војска Југославије остварила је велики подвиг успевши да у првим данима борбе обори понос америчке авијације, Ф-117А за који се, дотад тврдило да је невидљив.

Тај догађај, који се одиграо 27. марта 1999. уздрмао је НАТО и знатно допринео јачању заједништва у српском друштву, али и подизању морала југословенске војске која је по опреми била далеко слабија од противника.

За време агресије НАТО 1999. године потпуковник Ђорђе Аничић се налазио на месту заменика команданта 3. ракетног дивизиона противваздушне одбране (3рд ПВО), а у борбеном раду руковалац гађања у борбеној послузи на ракетном систему С-125 М „Нева“.

Овај дивизион оборио је „Ф-117“ и за то је 250. бригада ПВО одликована орденом „Народног хероја“. Све време рата, током 78 дана, Аничић је у своју радну бележницу детаљно уписивао шта се дешавало током агресије. Ратни дневник је на десетогодишњицу обарања „Ф-117“ преточен у књигу „Смена“. У дневнику се тврди да је у јавности доста нетачно интерпретиран цео подвиг обарања „невидиљивог“, уз преувеличавање заслуге бившег команданта 3рд ПВО, Золтана Данија.

У исповести за „Сведок“, потпуковник Ђорђе Аничић, по струци инжењер електротехнике, који је од 2002. у пензији, детаљно описује како је девет чланова борбене посаде на почетку рата 1999. оборило понос америчке авијације, али говори и о осећају неправде и горчине код чланова те посаде, због неузвраћеног поштовања и захвалности од државе.

Сведок: Како сте дошли на идеју да пишете дневник за време ратних збивања и зашто сте одлучили да га објавите?

Ђорђе Аничић: Ратни дневник сам водио желећи да остане сину, ако погинем у рату; да зна где му је отац био и шта је радио. Са завршетком рата, завршило се и једно врло ружно поглавље у мом животу везано за армијску средину. Ту средину сам волео, али ме је толико повредила. Желео сам да заборавим садржај дневника као сведока мог понижења и зато је остављен са стране.

Годинама после рата појавила се потреба и створили су се услови да се мој ратни дневник преда читаоцима ради истине и историје наше ПВО, да наша и међународна јавност сазнају праву истину кад су већ званичне војне институције ћутале. У јавности је увелико формиран стереотип о бившем команданту 3рд ПВО и његовом доприносу за време рата, а то је заправо било дело свих у тој борбеној послузи који су те ноћи били на дужности. Морао се један историјски догађај сместити тамо где му је место: у колектив, у окриље борбене послуге 3рд ПВО.

С: Ви оспоравате улогу Данија Золтана који је био командир дивизиона који је оборио „стелт“.

Ђ.А: Из ратног дневника који сам водио из дана у дан, током ваздушних напада 1999. године, види се да за тај успех није заслужан само бивши командант јединице који се лично промовисао свих ових година, већ је то био успех читаве борбене послуге. Он то не спори, али све потоње приче о наводној модификацији радара коју је извршио и слично, у најмању руку су беспредметне и имале су за циљ да умање значај борбене послуге и истакну његов лични допринос.

С: Како је стварно оборен „Ф-117“?

Ђ.А: Авион је оборен за 20-25 секунди и без синхроног рада целе борбене послуге не би било могуће било шта урадити појединачно. Ми смо са три различите локације користили Имитатор радарског зрачења који је служио како би се непријатељу одвукла пажња и како би се навео да лети у том правцу а да га ми чекамо у заседи. То сам радио 27. марта од 14 сати у подне до 20 часова. Уместо у 18 часова, ја сам због тих обавеза у пола девет увече био на борбеном положају.

Као што се из ратног дневника види, „Стелт“ не би био оборен јер је Дани дремао, пошто је његова смена била од 12 до 18 часова и био је уморан. На показивачу осматрачког радара авион сам уочио ја. Видео сам три циља. Радар их је пратио и видело се да се приближавају. Налазили су се на 18 километара и приближавали су се. Окренуо сам се Данију и рекао: „Ови иду на нас“.

С: Да ли су вас они видели?

Ђ.А: Они су у авионима имали индикацију да радар ради. Али, што се тиче оружја, нису имали могућност да елиминишу осматрачке радаре, барем не ове застареле које смо ми имали.

С: Шта се даље десило?

Ђ.А: Дани издаје наредбу борбеној послузи да тражи циљ, и ту се он укључује у причу. Официр вођења не успева да нађе циљ и тражи га више од десет секунди. Ту долазимо до кључа успеха трећег ракетног дивизиона. Ми смо смањили време тражења циља. Ми смо искључивањем на 10 секунди заправо скратили време које пилот има да нас нађе и лансира ХАРМ ракету, која је много бржа од наших. Такав начин рада примењивали смо до краја рата и једини имали успех на ратишту, са материјалним доказима. На основу тога после рата је промењено Правило гађања.

Два пута сам прекидао борбене радње. Из трећег пута је циљ лоциран и предат је на праћење. У наставку борбеног рада пресудну улогу у обарању одиграо је оператор ручног праћења Драган Матић који га је прихватио и тиме створио услове да се лансирају ракете. Дани је издао наредбу да се лансирају ракете. Две су лансиране и прва је погодила авион. После су га нашли у Буђановцима.

Значи, за време обарања „стелта“ на техници су била оба руковаоца гађања, и Дани и ја, али ја никад нисам рекао да сам оборио Ф-117 зато што сам га видео, већ само да сам део борбене послуге у којој сваки појединац има свој део посла. Потребна је изузетна синхронизација у раду борбене послуге од 6 старешина да се за кратко време обори авион. Тако је оборен „стелт“ из трећег покушаја борбене послуге 3рд ПВО.

С: Каква је била реакција међу вама, када сте схватили да сте нешто погодили?

Ђ.А: Првих пар секунди владали су мук и тишина. Сви смо се укопали и чекали да ли ће бити некакве реакције. Када су звали из Команде 250. ракетне бригаде, ми смо им дали координате погођеног циља. Нисмо знали да је тада на командном месту био, сад покојни, генерал Љубиша Величковић. Он је пратио то обарање. Био је скептичан, па су проверавали цивилним везама да ли је нешто пало на подручју општине Пећинци.

С: Када сте ви чули и видели да је оборен Ф-117? Како сте реаговали?

Ђ.А: Вест о обарању стелта ја сам чуо на вестима Студија Б у 10 сати увече. Када сам то видео, нестао је грч који смо имали. Ми смо користили оружје треће генерације, а они оружје пете и шесте генерације. Али, после обарања стелта, постало је јасно да можемо да учинимо нешто. Такође, локално становништво из општина Пећинаца и Сурчина нас је гледало као хероје и заиста су нас све време рата подржавали и помагали нам и хвала им на томе. Мислим да је обарање „стелта“ ујединило и војску и народ, јер се показало да смо нешто урадили.

С: Да ли су заиста извршене неке модификације на ПВО систему „Нева“ како се спекулише, па је због тога авион „стелт“ технологије постао видљив?

Ђ.А: То је Данијева тврдња и она није тачна. Нити је било иновације, нити модификације на ракетној техници. Скратили смо време тражења циља нишанским радаром, а тиме и трајање циклуса гађања. Било је веома пуно тактичких поступака, али њихов творац није он. Истина је сасвим другачија.

Када ви јавно кажете да је захваљујући вашем познавању технике извршена модификација која је допринела обарању стелта, онда избацујете себе у први план. Отуда толико интересовање јавности за Данија. Званичне институције су ћутале, пре свега команда 250 ракетне бригаде, па је група официра 3рд пре више година, 2005. или 2006. на састанку у хотелу „Бристол“ упозорила Данија да не износи неистине у јавност и да без разлога не велича себе. Није нас послушао. Морао је бити свестан последица кад ми проговоримо. Чим је ратни дневник „Смена“ објављен одмах је јавно демантовао модификацију на техници. То је признао и у документарном филму „Невидљива смена“. У нормалној земљи он би био изопштен из јавног живота, али ово није нормална и уређена држава. Правна држава има свој морални образац, а не да оног, ко укаже на неправилност, неко доживљава као човека који неког клевеће. Овде је поремећен систем вредности.

С: Помињете сукоб у рату између Вас и команданта Золтана Данија. Зашто је дошло до сукоба и какве су биле последице?

Ђ.А: Поред учешћа у рушењу стелта треба посматрати и његов свеукупан допринос у рату, а ја јавно тврдим да је бивши командант својим понашањем и делима умањивао борбену готовост јединице и радио све оно што не би дозволио ниједном свом потчињеном. Примера има много. За време ратних дејстава компјутер из јединице је однео кући, а ми за наше потребе по Београду смо тражили други. Има ватрених положаја на којима уопште није дежурао нити водио рат. Команда бригаде је о свему била обавештена од мене лично и органа безбедности јединице, али није реаговала. Ето о ком моралном лику говоре нека новинарска пера и аутор документарног филма „21 секунд“.

После врло жучног сукоба између Данија и мене због његовог недоласка на технику, у селу Огар у Срему, у јединицу је са органом безбедности дошао командант бригаде Лазовић. Тада сам му све рекао у вези са понашањем Данија, између осталог и да избегава дежурство на техници, да га јединица не интересује нити ужива поверење људи. Лазовић ме је замолио да наставимо да ратујемо заједно. Имали смо успеха на ратишту и он није хтео да упознаје команду корпуса ПВО са проблемом у дивизиону. Тада сам погрешио. Пружио сам шансу Данију и он је то искористио да касније низом лажи о мени скрене моју каријеру на споредан колосек. Једноставно, он није радио свој посао и отуда мој сукоб са њим у рату. Сведока има много.

С: Изнели сте доста критика и оптужби на рачун Золтана Данија. Какав однос имате са њим?

Ђ.А: Не само ја, већ сви чланови борбене посаде осећамо се повређеним, јер смо делили толико дана и ноћи у рату и хаосу, а онај који је био са вама и ко је по природи ствари требао да поштује морални кодекс иступи у јавност и прича неистине. А ја сам све време рата водио дневник у којем је јасно забележено шта је било и како.

С: Како је он реаговао на оптужбе и критике које сте му износили?

Ђ.А: Не можете никада да причате са њим о томе. То је немогућа мисија, он одбија да говори о томе.

С: Колико пута сте у току рата дејствовали по непријатељским циљевима и да ли сте имали губитака у људству и техници?

Ђ.А: Трећи ракетни дивизион је прешао преко 100.000 километара и извршио 22 маневра, гађан је исто толико пута противрадарским ракетама ХАРМ. Инжењеријски смо уредили 11 ватрених положаја. Оборили смо званично три призната и два непризната авиона. За два авиона имамо материјалне доказе и њихове олупине се налазе у музеју Ваздухопловства у Сурчину. По нашим сазнањима и свим показатељима стратегијски бомбардер стелт Б-2А пао је у Спачванским шумама у Хрватској и за њега немамо материјалне доказе. Дејствовали смо седам пута и лансирали 13 ракета. То је подвиг и велики успех јединице уз допринос сваког појединца у борбеним радњама, маскирању и утврђивању положаја. Трећи ракетни дивизион ПВО у току 78 дана ратовања није имао губитака ни у људству ни у техници. Били смо једина јединица ПВО са тим типом наоружања у одбрани Београда која није погођена. Живот ракеташа се мери секундама. Колико је то секунди уз дневно ангажовање од 12-16 сати проведено на бранику државе, колико стреса, патњи и напора! И тако 78 дана рата.

С: Да ли сте за те подвиге за време и после рата ви и ваша посада били адекватно награђени, с обзиром на то да је било веома тешко оборити тако технички надмоћне апарате у односу на наша застарела борбена средства ПВО?

Ђ.А: Успех на ратишту који су постигле борбене послуге 3рд ПВО многи су присвојили и окитили се ордењем, генералским чиновима и славом, а ми, који смо били истински хероји и својим животима бранили ову земљу безобзирно смо скрајнути с пута. Прво је стимулисан, одмах ту ноћ 27.03.1999. године, најмлађи међу нама, указом председника државе орденом за храброст и наредбом команданта РВ и ПВО унапређен у чин поручника. Три дана касније унапређен је командант јединице у чин пуковнка мимо предлога команде бригаде. И ту се стало. Уместо да сви из борбене послуге будемо први унапређени и одликовани у држави. Команда бригаде никог није стимулусала нити предлагала све док службено актом нисам тражио стимулативне мере за остатак борбене послуге. Кроз систем сам се изборио за моје ратне другове, за мене није имао ко. Урадили смо нешто први пут у историји ратовања. Да су то урадили пилоти, били би народни хероји. Такође, има чланова борбене послуге којима није решено стамбено питање. Организују прославе сваке године поводом обарања „стелта“. Овогодишњој прослави присуствовао је и минситар одбране Шутановац – мислите да је питао да ли неко од нас има неки проблем?

С: Који је Ваш допринос јединици?

Ђ.А: Мој највећи допринос и за јединицу најзначајнији свакако јесте начин и дужина борбеног рада и начин употребе имитатора зрачења за време борбеног рада. Пронашао сам системско решење за противрадарске ракете ХАРМ. Команда 250. бригаде ПВО је прописала начин употребе имитатора зрачења у борбеном раду. Ми смо га користили другачије. Показало се – врло успешно.

Такође, наш ракетни дивизион није имао губитке и ратовао је свих 78 дана рата. Као руковалац гађања вероватно имам и највише сати у борби са НАТО авијацијом у 250. бригади. Зато је и питање како је било могуће да ме неко казни и прескочи у унапређењу? Сви су напредовали у чину, осим мене који сам распоређен на нижи положај и то само јер сам питао – „зашто“. Кажњен сам јер сам срушио „стелт“.

С: Кажете да за вас није имао ко да се избори?!

Ђ.А: Из борбене послуге која је оборила „стелт“ једино ја, као заменик команданта и руковалац гађања, нисам унапређен у виши чин, нити на било који други начин стимулисан поводом тог успеха. И не само то. Због тога што сам писао приговор на доделу стимулативних мера, постављен сам на формацијско место нижег чина. Скинут сам са списка за школовање ратних официра. Мимо закона о војсци смењен сам са дужности. Официра са високим службеним оценама, ратном оценом одличан, одликованог од председника државе ратним одликовањем на предлог Команданта корпуса ПВО Банета Петровића, постављен сам на формацијско место нижег чина! И то официра који је до тада био 19 година на командним дужностима. Шта је овим поступком Војска поручила свом припаднику који је бранио државу и народ и да ли је закон о војсци једносмеран и важи ли и за претпостављеног?

С: Како оцењујете стање у војисци сада?

Ђ.А: Пошто нисам више у томе, нисам најбоље упознат. Могу ипак да кажем да ми се не свиђа замисао војске данас. Сигуран сам да наша војска није више способна да одбрани државу. Оваква војска је конципирана за мировне мисије и заједнички наступ у неким савезима. То свакако није војска каква је била 1999. и ако се овако настави мислим да никада нећемо имати војску као тада.

КО ЈЕ НАГРАЂИВАН И КАКО У ВОЈСЦИ ПОСЛЕ РАТА?

Појединци су градили каријере на рачун залагања свих

Једном се јавно мора рећи шта је заиста било. Мора се проговорити језиком чињеница, а не језиком нечијих жеља. И не само у вези са Золтаном Данијем, већ и шире. У војсци се негује и важи правило да се и успех и неуспех јединице приписују команданту и то важи за ту средину. На тај начин су грађене каријере многих – на знању потчињених које је приписивано себи. У врх нису увек избијали најквалитетнији кадрови. Последњи рат је то показао. Ратне оцене и учинци у рату уопште нису узимани као критеријум квалитета и знања за напредовање после рата. Барем не у тадашњем РВ и ПВО.

Тврдим да су претпостављене команде и старешине и те како профитирали:

На предлог команданта РВ и ПВО указом председника државе, 250. бригада ПВО је одликована орденом Народног хероја.

Командант бригаде Мирослав Лазовић је другог дана рата, мимо прописа, управљајући службеним возилом доживео саобраћајни удес и сам себе избацио из ратних дејстава. На дужност се вратио крајем маја. Одговоран је за 120 бојевих ракета које нису измештене из складишта ракета и које су почетком рата уништене од стране НАТО авијације. Вредност једне бојеве ракете је око 85.000 долара. „Кажњен“ је добијањем чина генерала.

Командант 4. дивизиона ПВО Зуце, Јовица Драганић, који је три пута погођен и имао губитака у техници и људима, без икаквих ратних резултата такође је добио чин генерала. Он је, заједно са Бојаном Димитријевићем, аутор званичне монографије 250. бригаде ПВО. У делу где се обрађује обарање стелта цитира се непостојећи текст из мог ратног дневника. Фотографија која је приказана и потписана као да је на њој борбена послуга, представља фалсификат историје. Случајно, рекли би неупућени, али није тако. И у новој књизи истих аутора „Ваздушни рат над Србијом 1999. године“ такође нема слике борбене послуге која је срушила стелт.

Командант ПВО, сад покојни генерал Бранислав Петровић, добио је нову генералску звездицу и пиштољ обореног пилота „стелта“ Ф-117А, генерал на чији предлог је Дани Золтан мимо знања 250. бригаде ПВО добио чин пуковника.

Можда ће неко закључити да сам оптерећен чином. Нема то везе са тим. Реч је о принципу. Замислите да са екипом освојите Лигу шампиона у фудбалу и кад на победничком постољу дођу са медаљом до вас па вас прескоче, а ви не знате разлог. Не није нестало медаља, добија је онај иза вас. Наравно да сте збуњени и огорчени.

С: Нисте само ви незадовољни, већ и ваше колеге из борбене поставе?

Ђ.А: У спомен соби 250. бригаде 11 година није било слике борбене послуге која је оборила стелт све док им борбена послуга није указала на пропуст. Борбена послуга није добила сертификат са делом обореног авиона све док га нисмо тражили. На много места видели смо сертификате на име, а ми који смо оборили „стелт“ добили смо га под бројем. Мој број сертификата је 424. Као да сам га купио у музеју, без печата, без потписа и без назнаке члану борбене послуге, а у садржају са наводним цитатом из мог ратног дневника.

Ето, то је истина и неиспричана прича о стелту.

Војска Југославије оборила најзначајнији амерички бомбардер Б2А?

Иако се обарање Ф-117 види као највећи успех тадашње ПВО, већ годинама круже приче да је поред овог авиона оборен и највећи и најбољи стратешки бомбардер Сједињених држава, фамозни Б2-А.

Наводно, Државна безбедност Србије поседује и снимак разговора пилота и команде која му наређује да се не катапултира већ да по сваку цену бежи са територије СРЈ, како не би постојао материјалан доказ о његовом обарању.

Авион Б2-А припада стратегијској авијацији. У борбеним дејствима на СРЈ је употребљавано шест бомбардера Б2. Они су полетали из базе Вајтман и долетали су директно на небо Србије и враћали се назад у Америку. Та мисија је трајала од 30 до 35 сати.

Американци никада званично нису потврдили обарање овог авиона, а занимљиво је и то да заслуге за тај подвиг, уколико је тачан, припадају истој јединици која је оборила и Ф-117!

– Ми смо у ноћи 20. на 21. мај пуцали на њега. Наредног дана хрватски медији објавили су да је тај бомбардер пао, па је одмах та вест повучена. Потом су немачки медији нешто објавили и стали.

Према изјави заменика команданта базе из које је летео Б2, 21. маја они су повучени из борбене употребе у рату. Значи, постојао је неки разлог. После је објављено да је један Б2 пао за време тактичких вежби у бази на Тихом океану.

Материјалних доказа немамо, али има много показатеља који указују да смо погодили тај авион и да је пао, каже Аничић.

Како би се осећао пилот Ф-117 да га је у Србији дочекао неко ко је изгубио дете?

С: Како доживљавате то што пилот Ф-117 Дејл Зелко долази поново у Србију и начин на који долази?

Ђ.А: Изненађен сам жељом да се неко на тај начин рекламира и да постоје људи који немају ни трунке достојанства. Лично ме погађа такво дно на коме се налази друштво. Само бих поставио питање како би се осећао тај пилот да га није дочекао Золтан Дани него неко ко је изгубио дете у рату?

Тај чин је просто непримерен поднебљу у којем живимо. Не могу да верујем да смо ми као нација пали. Ми смо поштовали наше непријатеље увек, али да ово урадимо себи? Да ли неко зна да ли је Дејл Зелко после обарања авиона и даље ратовао и који су све били његови задаци и мисије, и то не само над небом Србије?!

 

Извор: Сведок




12 коментара

  1. Mišo

    Господине Аничићу, прст на чело – одакле Вама право да браните своје??? Још ће Вас можда један дан ови наши осудити да платите штету НАТО-у, пилиту одштету за душевни бол и претрпљени страх…Е, куку нама са нама!

  2. Milorad

    Anicicu.Veliko postovanje tvojoj ekipi i tebi(tu ne ubrajam onog pekara,koji se okitio tujim perjem). Radio-amater sam i aktivno sam (dano nocno) sve vreme ucestvovao u odbrani ove nase jadne Srbije,koju su IZDAJNICI u vlasti do dana danasnjeg sve vise unistavali. Ono sto nato nije odradio 1999. oni su posle toga odradjivali.ali….dosta je bilo. Necemo biti milostivi prema izdajnicima..

  3. Nenad Stefanovic

    Prica g-dina P.Pukovnika mi je poznata iz (zamislite) francuskih „izvora“! Zapravo ,cela prica se svodi na pricu o“ tri lokacije“, koju su francuzi nazvali MISOLOVKA ! To Je Ono sto Potvrdjuje iskaze g-dinaP.Pukovnika! Sve ostalo svakome na cast. S Postovanjem, braci po oruzju, DCA francuske.( DCA=PVO u SRB ) N.Stefanovic

  4. dasa54

    nesto smrdi u celoj prici sa obe strane.komandir diviziona ne postoji samo komandant,mozda je tehnicka greska ili neko izmislja price za malu decu.oboren pa se posle grlimo sa natom i pilotima.

  5. Дуле

    Да као и на сваком “ одговорном“ месту када се и ако се оствари успех, прво шљам и багра се буса у груди. О наводно његовом личном успеху.Таквх нажалост у Србији је не много него превише.

  6. jovicaNN

    Sve napisano za 250. brigadu PVO i nadređene starešine je tačno.Nisam u toku šta se dešavalo unutar diviziona i ko je tu šta radio.Činjenica je da je i Dani sklonjen posle rata.
    Do neslućenih (i nezasluženih) visina stigao jedino Draganić.

  7. nikanor

    Ja ne znam šta će ovaj? Pročitao sam njegovu knjigu i on sam u knjizi kaže da je ZAKASNIO na smenu i nije učestvovao direktno u obaranju, samo je bio prisutan. Ja sam takođe bio u ARJ PVO i znam kako funkcioniše. Osim mržnje i neverovatne sujete ništa drugo se u njegovim intervjuima ne može pronaći. Čovek koji je pritisnuo dugme za raketu bio je musliman i zvao se Senad Numinović ili slično.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *