Памти мој народе

Пише: Вук ЈСО

…Знали смо да ће бити бомбардовања. Недељама пре. Са возилима и комплет опремом смо били стационирани на Гочу. Чекали смо наређење да се спустимо доле. На Југ. Наређење је стигло. Кренули смо.

То вече нас је затекло у Лепосавићу. Гледао сам народ који је изашао на улицу да гледа пристиглу колону… На њиховим лицима забринутост, страх. Окупили су нас, Припаднике у биоскопској сали. Нешто се дешавало. На бину је изашао командант, жамор је утихнуо. Рекао је да је бомбардовање почело, да нас је НАТО напао, да… Кренуо је да набраја места која су гађана. И тада… Све је било као кроз маглу. Звуци говора су били све даљи… Гледао сам лица моје браће, прекаљених бораца… покушавао да на њиховим збуњеним лицима прочитам све оно што нисам чуо. „…Ми знамо наша наређења… Идемо даље.“ Говор се завршио… Командант је отишао.
„Да ли су гађали Крагујевац?“ –  упитах неког до себе… Потврдан одговор ме је одузео.
Јутро смо дочекали сакривени са возилима у шуми, склоњени од погледа из ваздуха. Недалеко одатле сам видео дим који се завијорио из оџака усамљене куће. Са још двојицом својих другова сам отишао до ње, покуцали на врата… Изашла је забринута жена. Најлепше сам се извинио и замолио, ако телефонске линије нису у прекиду, само да позовемо кући… Платићемо колико треба.
Док сам слушао звук звона у телефону који се отегао у вечност… Једном, два пута… три… Цео живот ми је пролазио пред очима… Да ли су добро… Моја породица. Да ли су добро… Неописиви страх и брига и…
Детињи глас мог старијег сина и све је било добро! Одахнух… Сви су добро… Све је добро… Волимо те тата…
Стегао сам срце и… дао слушалицу колеги који је са нестрпљењем погледао у мене, чекајући свој ред да зове…
Оставили смо нешто новца и отишли.
Године и године рата сам имао до тада иза себе. Не осетих страх… бригу… као тада, јер никада нисам бринуо за своју породицу.

…и данас, годинама после, када и даље живо памтим сваки од тих делића секунди док сам чекао да се неко од мојих јави… Сваки од оних гована и ђубради, оних проданих душа, курви и кучки који мени и свим мојим саборцима сада раде иза леђа… Намештајући, лажући и подмећући… Не вредите ни једног секунда нашег живота. И ви сви издајници свог народа, који се и дан данас правдате чак и мртвим Милошевићем за сва недела које починисте у тим и годинама која дођоше после бомбардовања… Историја ће вам судити. Ма колико сада изгледали недодирљиви. Јер нико и ништа не оправда издају и убијање вашег народа, мог народа… Нас. Крвавим сте новцем плаћени.
А ја, ја сам само један… и ништа не могу променити. Али ЈА ЗНАМ. И догод сам жив, знаћу, ко сте и шта сте. И ви то знате.
Знам да знате.
…да ћу увек говорити истину.

Да се више никада не понови… Да ничија деца више никада не гину…
Памти мој народе.

prvi-cilj-nato-agresije




8 коментара

  1. noki

    Sada dok su u poziciji koju su na laz i prevaru dobili.
    Oni su drski da sahranjuju sebe i svoje kolege sa svim drzavnim pocastima.
    A jednoga dana ce neki pametniji i hrabriji Srbi pisati po njima jer ce tacno znati da ko su i ti koji su Srbiju prodali ko juda za saku prasine u vremenu.

  2. Jelena

    Imam 20 godina i skoro da se ne secam bombardovanja, ali zbog ovakvih ljudi sve vise volim moju zemlju Srbiju, jer znam da ce takvi kao oni uvek braniti mene i moju porodicu u nekim buducim vremenima koja po svemu sudeci nece biti mirna. Ono sto su bili hrabri vitezovi u vreme Cara Dusana to su danas pripadnici JSO!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *