Незаборављени вук (2. део)

Написао: Мирослав Величковић – Сеоски Песник

legija-kula

Посвећено Милораду Улемеку Легији

Црвену беретку поносно је носио
и непријатељима пркосио.
Заклетву давно даде,
за Србију спреман и да херојски паде.
Водио је Вукове своје
у одбрани Отаџбине моје.
Гинуо је за српство наше,
а Вукови га Командантом зваше.
Гледао је око себе све храбра лица,
на окупу је Јединица.
Отаџбина зове
храбре момке ове.
За кукавице то позив није
јер се тешка битка бије.
То је рат, потребни су Вуци, а не пси.
Спреман ли си за Србију да погинеш ти?
Да ли си Вук или пас,
хајде реци на глас?
Било је оних који Љубав према Отаџбини нису крили
и у првим борбеним редовима су били.
На првој линији фронта био је и Он са њима,
Србија много хероја има.
АЛИ…
Насели су на приче, неистине разне
и одлучили да га најстрожије казне.
Био је Командант најелитније Јединице, војник без грешке,
а сад осуђен на окове тешке.
Зар се нимало не кају,
што му најстрожију казну дају?
Без имало срама и без трунке стида,
затворише га међу четри зида.
Укаљаше његово име, лик и дело.
Заслуге његове више не признају
и забораву би да га дају.
Сад о њему клевећу и лажу,
а први је ишао на стражу.
Први је био ту када је требало српском народу помоћ да се пружи,
зар да му се Србија тако одужи?
Србијо, зар да се тако брзо заборави,
Јунак прави?
Србијо, зар да истински борци за твоју слободу
у тамницу оду?
Србијо, твоја судбина је тешка,
а изгубити таквог војника је права грешка.




3 коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *