НЕМА ЗАБОРАВА: Годишњица погибије мале Милице Ракић

Након 15 година, на фасади зграде у којој станују Миличини родитељи, у Улици Димитрија Лазаревића Раше број 8, и даље су видљива оштећења од бомбе како би заувек подсећала на страшан злочин који се овде десио

Milica_Rakic

Навршено је пуних 15 година од како је у НАТО агресији на Србију 1999. страдала трогодишња Милица Ракић. Трагедија се догодила након што је гелер од распрскавајуће бомбе улетео у купатило и погодио девојчицу у главу док је седела на ноши.

sv.milica08Након 15 година, на фасади зграде у којој станују Миличини родитељи, у Улици Димитрија Лазаревића Раше број 8, и даље су видљива оштећења од бомбе.

Фасада зграде, која се налази на шест километара од војног аеродрома у Батајници, намерно је остављена оштећена како би заувек подсећала на страшан злочин који се овде десио.

Милица Ракић је након погибије постала је симбол српског страдања 1999. године, а њене слике и прича о њеној судбини брзо су обишли свет.

Милица Ракић је рођена у зору 9. јануара 1996. год. Њен Брат Алекса је био невероватно срећан када је добио млађу сестру. Милица је убијена 17. априла 1999. год. у 21:45. У малом купатилу у улици Димитрија Лазаревића Раше број 8, први спрат, Батајница. Шрапнели су разбили мали прозор и поцепали завесу…

Милица је седела на својој ноши, мајка Душица је напустила купатило само пар тренутака пре да малој Милици припреми кревет… Да је смести на спавање.

Врата купатила су била отворена, и шрапнели су пролетели право кроз врата купатила. Било је то јуче поподне.

„Моје сестрице више нема” каже он.

Када је пуна стакла. Лавабо је разбијен, плочице изломљене.

„А њена мала главица…” чуло се из суседне просторије.

Изненадна експлозија, ништа се претходно није чуло. Фасада куће је сва у рупама зграде у броју 8.

sv.milica13„Потрчао сам бос у купатило” каже Жарко. Размишља о речима које је изрекао. Затим, окреће главу у страну. Његов поглед сусреће Душичин. Гледа у нас. „Узео сам је, стрчао низ степенице, улетео у кола… Наставио сам да возим, иако сам знао да је мртва. Возио сам. У болници, узели су је од мене.”

Жаркова сестра Милка Богојевић, професор: „Чула сам детонације. На радију су рекли да су гађали Батајницу. Моја снаја Душица се јавила на телефон. Рекла је: Милица је погођена. Нисам тада знала шта то значи… Сада знам, и не разумем. Оставила сам сина Илију, шестогодишњака — Миличиног брата. Она му је била најближа… Свима сам рекла да му ништа не говоре. Рекла сам да ћу му ја рећи ако будем у стању.”

Богдан Мириловић, комшија: „Моја кућа је преко пута. Чуо сам детонацију. Онда сам чуо врисак. То је био најужаснији врисак који сам икада чуо у животу. Онда кукњаву.”

Феми Сумети комшија из броја 10, се присећа да је после експлозије све било прекривено црним димом који је штипао за очи.

HRONIKA; Batajnica, Dimitrija Lazarevica Rase 8У кући преко пута, један од шрапнела је погодио Дражена Јанковића: „Када је експлодирало пао сам доле. Погођен сам у потколеницу. Извадили су ми парче шрапнела из ноге али сумњају да је још остало. Играо сам се са Милицом. Била је тако весела девојчица. Увек је трчкала около.”

Плочице по читавом десном зиду купатила прекривене су сличицама — цео зид десно од врата. Врата су била отворена. Смртни хитац је долетео кроз мали прозор.

„Доктор ми је рако да има лоше вести” казе Зоран Благојевић, муж Жаркове сестре. То је било у поноћ. Шта није у реду? Питао сам а да нисам ни био у стању да размишљам.

Жарко је из Босанског Петровца, у близини Дрвара. Дошао је у Београд у касним седамдесетим. Срео је своју будућу жену у Бежанији. Њихово родно место је сада у муслиманским рукама. Жарков отац и мајка су сада у Дервенти, каже он, „живе на ничијој земљи у ничијој кући”. Жарко је механичар, његова жена Душица је радница. Они су засновали свој дом у Рашиној улици, број 8.

„Милица је нацртала слику лала баш претходни дан за себе”, присећа се њена рођака Данијела Дукић, доктор. „Лале, жуте и црвене.”

Њихове комшије и њихови пријатељи су седели на двема софама. Неко је, такође, поменуо судбину!

„Немојте да причате о судбини” каже Жарко.

„Немој нико да ми говори о судбини!”

Окрутни непријатељи и тирани пуцали су издалека, погађајуци војни циљ. Име тог циља је: Милица Ракић (3). Почивај у миру, анђеле мали…




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *