Нема предаје

Пише: Ненад Благојевић

„У сваком рату и свакој војсци има забушаната, али у част српске војске морам рећи да у њој кукавичлук и дезертација на фронту пред непријатељем беху потпуно непознати.“

Ханс Фогел, Други балкански рат

Тако су говорили о нашим старима. Смемо ли ми онда да упрљамо ту част за коју су се борили? Стати пред проблем и борити се једини је начин за успех. Одлучити се за борбу уместо повлачења је једино достојно човека. Онај ко се повлачи неће успети да избегне борбу већ је само одлаже. Они који се ипак одлуче за склањање испред проблема морају да знају да ће период док их проблеми ипак не стигну провести без части у немиру и страху.

Срби не желе и неће ни немир ни робовање у страху, светосавци никад неће живети без части. Док живимо живећемо онако како човеку једино доликује, слободни и поносни. Зато ће се сваки прави Србин супроставити неправди без размишљања, без одступања. Управо својом борбом и одлучношћу смо кроз векове обезбеђивали бесмртност. Сигурно је да ћемо тако и наставити. То је једини пут и начин да имамо будућност какву желимо.

Они који немају довољно вере, прво што осете је мањак храбрости. Немање или нестајање храбрости пред проблемима неминовно доводи до одустајања. Управо одустајање је главни разлог неостваривања циља. То себи не смемо дозволити, циљ који смо себи давно задали морамо и остварити. Када би одустали показали би да не заслужујемо овако дивну Отаџбину, да смо недостојни предака и мајке Србије. Морамо знати да остварити слободу, мир, истину и правду није ни лако, ни једноставно. Али то нам нико није рекао а још мање обећао. Једино што је човеку обећано је оно од чега сам не одустане. Циљеви постоје управо зато да би се стално циљали. Они који то буду чинили пуни вере, постојаности и храбрости на крају ће и успети.

Српски народ нема дилему а циљ му је јасан. Светосавска душа неће одступити или посустати зато је и успех на крају пута известан. Срце сваког Србина испуњено је чашћу и љубављу ка Отаџбини, мржњом ка ропству, спремношћу и на умирање у борби за слободу. Како је било кроз векове тако је и сада. Зато непријатељ и стрепи од момента када ће Србин увидети да у разумност запада не може више да се нада. Тада ће свет поново сазнати да вера, част и чојство нису нестали са овог света. Да Срби и даље постоје и да ће опет без предаје за своје животе и за оне једине исправне циљеве да се изборе.

Жеља за животом је људска, сви је носимо у себи. Многи размишљају колико ће им живот бити дуг, у сталном су страху да неће дочекати старост. Док прижељкују ту дубоку старост уствари нису ни свесни да ли заиста желе да буду стари. Они уствари желе живот, али онај испуњен срећом и смислом. Живот без смисла, у очају, живот роба, није живот. Какав би наставак таквог понижавајућег преживљавања имао смисла?

Такав наставак живота изгубио би основну нит вере, љубави и слободе. То би било мучење а не уживање, то би била туга а не радост. Србима је то познато. Светосавци то знају, а пошто као и сви воле да живе, онда ће то и учинити на онај једини могући начин. Учиниће то храбро, праведно, часно, вредно и достојно човека, или тако или никако. Онако како смо се и у прошлости борили за живот, правду и слободу. Онако како су нам показивали својим примером часни официри Српске војске. Без предаје.

„Када је избио Велики рат, 1914, он је и даље био у истој јединици којом је успешно командовао у Церској бици, где се одликовао као и непуне две године раније.
Скоро стално је био у првим бојним редовима, чак и онда кад не би имао никакву заштиту, стално соколећи војнике, који су свога команданта називали одмила „нашим Чичом”.
Он сам био је честа мета противничкој војсци, јер је био лако уочљив јашући свога белца Агу.
На Церу, после Рудне главе, аустроугарска војска се без неког реда повлачила. Угледавши веома добро знаног белца и то на само двестотинак метара од њих, непријатељски војници, без команде претпостављених, сложно припуцају и плотуном погоде белца.
Гојковић није стигао да сјаше тако да погођени пастув притисну целим телом ђенералову десну ногу, која је и даље остала у узенгији, тако да се није могао извући.
Поручник Димитрије Туцовић (тадашњи председник Социјалдемократске странке Србије), који се ту задесио и видео шта се догодило, одмах крене са још двојицом својих војника да из бришућег простора спасу Илију Гојковића, који се срећом само мало угрувао. Извукавши га из настале неприлике, Туцовић му рече:
– Господине ђенерале, сматрам да би било ипак најбоље да се ви, као ђенерал, склоните са прве линије фронта, где морају бити првенствено војници и нижи официри…
Саговорник је изгледао замишљено и одсутно док му је Туцовић говорио, јер му је ипак било жао свога белца, пошто су се последњих година скоро сродили, а племенита животиња је у том часу још давала знаке живота. Тек када је Гојковић прекратио самртничке муке Аги, потпуно прибрано окрете се поручнику Туцовићу и одговори му:
– Господине поручниче, сада је, на мом џепном часовнику, тачно подне… Удаљићу се са прве линије тек онда када се до смираја дана ова неман – тако је ђенерал назвао противничку војску – повуче преко валовите Дрине!..  Тако је и било.“ (1)

Чини се да је и данас на српским часовницима тачно подне. Данас је непријатељ само лукавију и много више подпомогнут са оним ситним душама међу нама које су давно изгубила и часовник и компас. То што та неман данас има мало другачије и финије одело не значи да је не препознајемо, да нећемо дочекати и ми смирај дана када ће морати да се повуче и бежи. Исто онако како је било некад биће и сад, дотле предаје нема.

Када човек има бриге, проблеме, није задовољан оним што га окружује, то би требало да га води ка размишљању како да то промени. Коју акцију да започне да би изменио перспективу која му се не свиђа. Ми већ годинама примећујемо да нас то незадовољство и брига не воде у оно најлогичније, акцију. Не, упали смо у нејасну и за Србе непознату летаргију и депресију. Да ли је то онда онај исти народ? Да ли мислимо да без борбе можемо да победимо? Наравно да је без борбе немогуће било шта боље. Зато не упадајмо у туђу игру коју не знамо да играмо. У замку коју су нам поставили. Боримо се онако како смо навикли и како је исправно. Не заборавимо да су проблеми саставни део живота, али исто као и акција која их решава, и да се ми никад нисмо предавали.

Прво што морамо јесте да верујемо у себе, исто онако како су и наши стари. Када будемо довољно веровали бићемо и довољно истрајни. То ће нас онда повести даље и дати нам снагу и упорност. Наравно непријатељ ће то прво покушати да игнорише, трудиће се да настави своје срамно деловање. Када виде да то не даје резултат појачаће напад и покушаће да се новим средствима изборе са нашом вером, упорношћу и борбом. Онда када буду видели и схватили да не одступамо од истине и правде и да ћемо по сваку цену на том путу истрајати, постаће свесни да се не могу никаквом силом и неправдом изборити са тим. То ће нам донети оно што смо и желели коначну победу и мир. До тада морамо показати да смо спремни да дамо све од себе и да предаје нема, баш онако како нам је показао и наш „поморски војвода“, „наш Чича“.

„После вечере у официрској трпезарији, сви присутни официри оних јединица које су биле укрцане на брод (француски, италијански, енглески и нешто наших), желели су да чују што паметно од поштованог старине, који није био само по годинама најстарији од свих, него је и по чину био највиши.
Дуго се причало, а када су официри изашли на прву палубу, неколицина српских војника је пришла јер су и они желели да виде поново „свога Чичу”…
Рано изјутра, 2. фебруара 1917. по старом календару када су тек заобишли најјужнији грчки рт Матапан, немачки сумарен У-39, који је био под командом дуговечног морског вука Валтера Форстмана погодио је са два торпеда поменуту крстарицу.
„Минас” је необично брзо тонуо, тако да се утопило 870 људи. Док је нестајала са морске површине, капетан лађе Анђело Пароди, дајући ђенералу котур, рече му која је спасилачка барка предвиђена за официре и да пожури са укрцавањем. Гојковић га зачуђено погледа и племенито му одговори:
– Спасавајте прво војнике, а ми официри ћемо се последњи укрцати! – тако и буде. Сви преживели су успели да се укрцају у барке и официрска барка била је на челу мале колоне. Убрзо затим, „Минас” је заједно са створеним вртлогом нестао. Испред новонастале колоне, сумарен је одједаред изронио и Немци затраже да се остатак бродоломника преда. Чувши ову непријатељску безусловну наредбу, стари ђенерал Илија Мише Гојковић устаде у чамцу и узвикну:
– Српски се ђенерал никада не предаје! – а затим припуца својим пиштољем на противничку подморницу. Немци су га одмах, кратким рафалом, покосили…
Илија М. Гојковић је једини српски ђенерал у Великоме рату који је погинуо на бојном пољу. Иако никада није стекао и чин војводе, неки су га често, од тренутка јуначке погибије, па и нешто доцније по свршетку рата, с правом називали „поморским војводом”.“(1)

Непријатељ је одувек имао жељу да буде онај који одлучује, онај који води. То можда могу са другима али не и са Србима. Запад је одувек сматрао да је срећа у власти и новцу. Никад им није било јасно зашто и поред свега што су накрали, отели, заробили и поред свега шта су освојили и чиме су завладали на свету и даље нису срећни. Увек им је сметала она искрена православна душа која је са тако мало била толико пуно искрено срећна и испуњена. То што су видели да је неко бољи и срећнији од њих није их подстакло да се промене на боље већ је у њима само стварало још већу мржњу.

Та мржња их је нагонила да покушавају да нас униште. Зло у њима им никад није дало мира, наша срећа их је само још више изазивала. Постајали су свесни да смо богатији, а они то не могу ником да дозволе. Морали су увек испочетка да смишљају нове злочине како би нас уништили. Мислећи као и зла вештица у Снежани и седам патуљака да ако нема огледала које ће јој речи истину нема ни истине. Никако нису успевали да схвате, није им се дало да разумеју, да то богатсво које имамо јесте велико и неисцрпно, свакако је највеће, али га је и немогуће отети. Где год ми пошли, где год били, оно ће бити у нама и са нама.

Отимању је подложно материјално, а наше благо нити је видљивио оком нити доступно неком без душе. Нема у том богатсву ничег материјалног што би они могли да схвате, виде или отму, оно је скривено дубоко у нама и нашим душама. То богатсво може да изгуби само онај ко не схватајући његову вредност се полакоми за овоземаљским уживањима и изгуби себе и своју суштину. Проблем запада постаје још већи када схвате да оне које су увукли у превару, они који ће сад исто као и они постати суштински несрећни као и њихови идоли јесу изгубили душу али то благо не може добити новог власника.

Онда када ти јадници због издаје светосавља изгубе благо скривено у души оно не прелази код другог, већ једноставно трајно нестаје. Тако да колико год се запад трудио да отима, уништава, краде, увек ће успевати по нешто материјално да присвоји, али ће сигурно заувек остати духовни богаљи. Пут таме који су сами изабрали ће их увек вући у бесмислену битку, коју никад неће добити. Њихов проблем је у томе што су за противнике изабрали народ светосаваца, а они се не предају, све до коначне победе.

(1) www.politika.rs/scc/clanak/373524/Zaboravljeni-pomorski-vojvoda

 

Фонд стратешке културе




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *