Наталија Бјелајац, заборављена српска ратница: Рањена и одликована 12 пута!

Учествовала је у ослобађању Косова, a на Кајмакчалану заробила чак 30 бугарских војника. Гестапо је ухапсио чим је окупирао Београд, једва је преживела страхоте у логору на Бањици

natalija-bjelajacРањена је 12 пута и 12 пута одликована за храброст. А то колико је храбра, доказала је и пре него што је узела пушку у руке, представивши се као Наталија Бјелајац. Од тог тренутка више није била Словенка Антонија Јаворник, већ жена која се под новим именом и презименом бори за слободу српског народа.

Рођена је 1893. године у Марибору, граду у којем је завршила осмогодишње школовање и који је напустила уочи Балканских ратова. Била је задивљена причама стрица Мартина, официра и поручника у аустро-угарској војсци, који је пркосно збацио ову униформу и обукао српску. Антонија је запамтила како је њеном оцу љутито говорио да би волео да живи у Србији, пошто у њу сви поробљени гледају као у идеал, јер тамо једино влада слобода. Жеља му се испунила. Сваки пут када би долазио код братанице, доносио би јој књиге српских јуначких песама, због којих је научила ћирилицу. Петнаестогодишња девојчица је пожелела да следи стричев пример, али је тек из трећег покушаја успела да стигне у Србију, јер су је пре тога родитељи враћали кући. Када су схватили да је то оно што истински жели, помирили су се са њеном одлуком и помогли јој да безбедно стигне код стрица. У почетку је бринула о њему, кувала му, дружила се са вршњацима…

Рат се осећао у ваздуху. У књизи Антонија Ђурића „Жене Солунци говоре“ забележена је њена исповест и сећање на те дане. Антонија је говорила како је желела пушку, али је пуковник Божидар Терзић одбио њену молбу.

„Пушку вам не можемо дати. Није пушка за вас. Можете, ако хоћете, да нам помогнете у војној болници“, рекао јој је пуковник, а она пренела Ђурићу.

Пристала је. И то је било нешто, размишљала је. Почела је да похађа течај за болничаре, а онда је, десет дана касније, избио Први балкански рат. Присећала се тих момената:

„Болнице иду за војском. Болничари су значајни исто толико колико и стрелци у првој борбеној линији. Али, ја нисам више Антонија Јаворник, сада сам Наталија Бјелајац. Променила сам име и презиме. Због мојих у Марибору. Да их поштедим ако се сазна где сам“.

Била је у истом пуку као и стриц Мартин, али га није виђала. Све време је била са војском, неговала рањенике, подизала им морал, храбрила их. И када је ослобођено Косово, Наталија је била ту. Радовала се, јер је знала колико је то било важно Србији.

„Схватила сам: од јуна и Видовдана 1389. до октобра 1912. године, с колена на колено се живело за остварење тог сна – у радости и жалости се говорило о Косову и ево, војници дочекали тај час да протерају Турке и ослободе Косово. Испунили завет многих генерација“.

У Другом балканском рату Наталија више није болничарка, већ војник. Била је упорна да јој дозволе да оде на фронт. Борила се у првим редовима, на корак од непријатеља. Због успешног заробљавања читаве батерије бугарских топова, добила је своје прво одликовање – Златног Милоша Обреновића за храброст.

„Одликовање ми на груди прикачи пуковник Божидар Терзић. Кад ми је честитао, осмехујући се очински, учинило ми се да сам у његовом погледу ухватила и оно што није могао да ми каже: „Види ти, молим те, како се ово девојче из Словеније туче за српску земљу и словенство“.

Када је почео Први светски рат, Наталија је већ била прекаљени борац, па је раме уз раме са војницима војевала на Церу, тамо где је њен стриц погинуо. Она је наставила да се бори на Дрини и Колубари, а на Кајмакчалану је заробила 30 бугарских војника, због чега су јој поново ставили орден на груди. Пробој Солунског фронта је дочекала тешко рањена. У болници у Нишу су јој зацелили рану на грудима, али метак у нози јој је остао заувек. Карађорђева звезда којом је одликована, стигла је као утеха и награда. Када се рат завршио, Наталија је отишла у Марибор да види породицу, која ју је једва препознала.

„Пред њима више није била матуранткиња Антонија Јаворник, већ дојучерашњи наредник српске војске, са 12 одликовања на грудима“, присећала се ратница.

Београд ју је вукао назад и одмах му се вратила. Наставила је да живи у њему, мирно и повучено, одбијајући било какву материјалну бенефит од државе. Али, брзо је почео још један рат. Одмах на почетку, Наталију је Гестапо спровео у логор на Бањици, који је једва преживела. После тога јој се готово губи траг. Антоније Ђурић је записао да се на свечаности поводом 60. годишњице пробоја Солунског фронта, Наталија појавила без одликовања и да скоро нико није знао ко је она. Умрла је 16. августа 1974. године, баш на шездесетогодишњицу Церске битке, у којој је страдао њен вољени стриц.

ЖАЛ ЗА ДЕЦОМ

– Ја сам се из љубави тукла за словенске народе – да збаце туђински јарам и живе у слози, љубави и слободи у једној држави. Када сам скинула униформу, нисам више ни одликовања стављала на груди. Чему? Било, па прошло. Запослила сам се, живела скромно, повучено. Једино ми је жао што нисам имала деце – забележена је њена изјава у „Жене Солунци говоре“.

 

Новости




2 коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *