На славу и част – и нама и њима!

Пише: Миланко Шеклер

bombardovanje

„Не могу да сталожено и без суза пишем или говорим о српској држави и српком народу, о српској земљи и српској геополитици. Скоро о свему могу да говорим сталожено, и без суза, само о томе не.“

„Србија – то је један од најлепших и најхрабријих страница истроије човечанства. Србија, то је потпуно јунаштво.

Александар Васиљевич Колчак, руски адмирал

Сви имамо пријатеље. Сви ми знамо какви су пријатељи. Пријатељ је онај ко нас увек разуме, и увек је са нама. Пријатељ је ту кад нам је најтеже, кад имамо проблем, кад нам је потребна помоћ. Чим чује да нам је тешко, пријатељ дође, не мораш га звати. Пријатељу не мораш да тражиш, он све сам нуди и несебично даје. Пријатељ је увек спреман да ти се нађе у невољи. Пријатељ је за тебе, када затреба, спреман да да и живот!

Пред нама је једна мучна и тешка годишњица: 15. година од када је наша отаџбина била нападнута и бесомучно бомбардована од најмоћнијег војног савеза света, НАТО пакта. Наши садашњи велики пријатељи (а сви редом чланови НАТО пакта) прославиће овај јубилеј заједно са нама! Достојно ће га обележити, како и доличи, и они, и ми са њима! Могли смо тако, да смо били паметни, и са Турцима да обележавамо сваку годишњицу Косовске битке, од онда до данас! Али нисмо били паметни, јер нисмо знали да прихватимо данас тако хваљену стварност!

Славили смо вековима, потпуно наопако и накарадно, наш пораз, рекле би наше данашње перјанице власти! Перјанице не морају увек бити соколови и орлови, могу бити и ћурани и гусани! А перје је перје, ко би га знао, одакле је… Не знају те наше перјанице мудрости да бисмо за тих шест векова прослављања са Турцима престали да будемо то што јесмо, Срби, и постали потурице, и никада прави Турци, јер нам то не би сами Турци дали, јер они за разлику од наших данашњих власти држе до себе и свог наслеђа! Данас су зла времена, али на сву срећу, сигуран сам, краткотрајна и привремена! Знам сигурно, хтели ми то да признамо или не, са или без сагласности било које наше власти, и тај срамни напад најмоћнијег на нашу малену, сиромашну, али часну домовину, претходно изгладњавану, ослабелу и измучену дугогодишњим санкцијама, постаће трајан и важан део нашег идентитета и свести, и имаће своје свете мученике и хероје, које ће наши потомци достојно опевати и поставити на место које заслужују, на пиједастал слободе, само док дође генерација власти и народа која ће бити достојна тог узвишеног чина! А до тих времена, која сигурно долазе, и која ће многи и од нас дочекати, мораће сећања на те догађаје да буду сачувана на достојном и најсигурнијем месту на свету, дубоко у народном срцу и души, у које не може никаква изданичка власт да уђе и да њихову вечну славу уништи!

bombardovanje

Данас, на народну жалост и радост однарођене власти, ми смо скоро па поносни на то наше пријатељство са онима који су нас уништавали само пре 15 година! Нама је тај напад наших пријатеља много значио – како тада, тако и сада! Нама је то био путоказ у европску светлу будућност! Ми смо и дан-данас за тај напад, бомбардовање и уништавање наше земље веома захвални нашим пријатељима. Ми им никада нећемо убијање нашег народа и уништавање наше земље узимати за зло! Они су нас бомбардовали да би нама било боље, а не њима! Њима је то био „терет и обавеза“! Ми смо тим њиховим нападом само додатно учврстили наше пријатељство!

Неки од наших највећих пријатеља данас нападали су ову земљу чак три пута у последњих стотину година. То су праве и дубоке пријатељске везе, на које треба увек рачунати! Лепо је кад имаш такве пријатеље! Нас су наши пријатељи нападали због нас самих а не због себе! Наши пријатељи су нам прво увели санкције, забранили нам да се бавимо обичним животним стварима: привредом, трговином, здравством и науком, чак и културом и спортом!

Зна се колико су позориште, филм, књижевност, музика и сликарство опасне дисциплине, и колико могу нанети зла људима. Зато је Черчил за време Другог светског рата, на предлог владе да се затворе позоришта и остале институције културе како би се што више новца уштедело за ратне материјалне потребе, рекао и запитао се: „Ако затворимо позоришта, шта онда бранимо и за шта се боримо?“ Избацили су нас наши пријатељи са свих међународних спортских такмичења: одузели право нашим спортистима да се такмиче! А зна се да су чак и творци демократије, стари Грци (на коју наши пријатељи тако воле да се позивају-иако реално речено: немају они везе живе са том деморкатијом), за време олимпијских спортских такмичења, прекидали сва непријатељства, дајући предност миру, пријатељству и спорту над ратом и непријатељством!

Дивно је кад имаш такве пријатеље, који могу након пријатељског напада на тебе и рушења твоје земље и убијања твог становништва, да увек да рачунају на твоје мудро разумевање и опрост свега тога! Дивно је кад твој пријатељ након убијања твојих цивила, својим касетним бомбама, које су забрањене по свим међународним ратним правилима, може и даље да рачуна да ћеш у њему, и после свега тога видети само свог великог пријатеља и европског партнера! Па наши пријатељи ни сами не могу да верују, колико смо ми пуни разумевања за такве њихове потезе у прошлости! Наши пријатељи имају више јавних противника и критичара таквог свог понашања према нама, међу својим политичарима и интелектуалцима, него што их имамо ми, међу нашим политичарима и интелектуалцима. Наши пријатељи су више него одушевљени нашим разумевањем и оправдавањем њиховог агресивног и ратног понашања!

bombardovanje

Нико од наших пријатеља није могао очекивати овакво наше пријатељско понашање после свега што су нам учинили. Наши пријатељи, упркос свему, имају тешке трауме због оваквог нашег понашања, јер нам не верују, и убеђени су да им ми у ствари нешто подмукло спремамо као освету! Наши пријатељи ће нас, само због своје сумње, превентивно казнити, онако како они буду сматрали за сходно, а ми ћемо их и за то разумети и нећемо се ни у том случају на њих наљутити и покварити наше пријатељство! Ми никада нисмо имали веће пријатеље од оних који су нас покушали вратити у камено доба, и то на прелазу 20. у 21. век! Зато ћемо ми тај јубилеј прославити заједно са нашим пријатељима, не дозвољавајући им да се због свега тога још и лоше осећају. Па зар због неколико хиљада убијених људи и десетине хиљада рањених, треба угрожавати тако лепо пријатељство! Зар због уништене инфраструктуре и имовине земље, што приватне, што државне, укупне вредности од само стотинак милијарди, треба да доводимо у питање наше пријатељство и партнерство? Зар због таквих ситница ми треба да покваримо тако добру сарадњу, која се одвија на обострано задовољство? Па зар би нам неко други могао бити већи пријатељ и учинити више за нас?

bombardovanje

Наши пријатељи су све то чинили за наше добро, никада не обраћајући пажњу, нити бринући колико ће све то да кошта. Наши пријатељи су за само два и по месеца бомбардовања, наврат-нанос, уложили у нашу земљу више него што је ико икада уложио у ову земљу у целокупној историји њеног постојања. То нас трајно чини, као људе, обавезним да чувамо ово пријатељство! Наши пријатељи су бацили толико бомби на нашу земљу и њен народ да се њихова укупна вредност процењује на неколико десетина милијарди долара! Па зар је то мало, незахвални и неписмени, народе српски! Само они зли, пакосни и злуради, неспособни за визионарство као наше перјанице у власти, могу да покушају да наруше сјај и блиставост ове највеће инвестиције коју је наша земља икада видела, и потпуно неистинитом примедбом како су коришћене бомбе биле застареле и са истеклим роком употребе! Ето, не можеш никада Србима угодити! Нису им биле свеже бомбе! Свашта!

Нескривени и пакосни противници овог пријатељствa увек нешто измишљају и оптерећују наш однос! Они, и са њима огромни део народа, иду толико далеко да се жале и на квалитет коришћених убојних средстава, оптужујући наше пријатеље зашто је остао толики број неекслодираних бомби у Србији! Не разуме, или неће да схвати, ни наш народ, ни љубоморни појединци да је сасвим нормално да се приликом тако великих инвестиционих пројеката у нашу земљу може и мора очекивати и известан број грешака. Па зар због тога треба угрозити тако обећавајуће пријатељство! А зашта служе прави пријатељи ако не да разумеју један другог и опраштају грешке! Па зар им можемо уопште оспорити добре намере?! На крају крајева, зар ћемо се жалити, злурадо коментарисати, тражити длаку у јајету и љутити се и за најмању грешку наших пријатеља!? А ми какви смо, још бисмо тражили и да наши пријатељи сада још излажу непотребно опасности своје животе, и да нам још они лично уклањају те неексплодиране бомбе!? Па зашта нам служе наши, кроз толико векова доказани, највећи непријатељи Руси? Па зар да нам током разминирања неексплодираних бомби гину наши добротвори и наши пријатељи, поред таквих безвредних људи, и доказаних непријатеља, какви су нам увек били и остали Руси! Нека се зна ко нам је пријатељ, а ко нам је непријатељ једном занавјек!

bombardovanje

Наша власт и наши пријатељи имају још само једног зајединичког великог непријатеља у Србији, кога треба једном и за свагда победити! Само је још он остао да тврдоглаво пружа отпор и не прихвата реалност тог њиховог великог пријатељства! Тај један једини непријатељ свемоћног пријатељства између наше власти и наших доказаних партнера и пријатеља у Европи и НАТО пакту је још остао само народ ове земље! Само се још наш народ понаша глупо и заостало и примитивно, и никако неће да безрезервно поверује, као наша власт, да нам то пријатељство толико велика добра доноси! Само наш народ мисли како нам наши европски и прекоокеански пријатељи, у протеклих 15 година, од када интензивно пријатељују са нама, нису надокнадили ни трећину штете коју су нам у задњих две деценије направили. Само наш народ мисли да су нам санкције и бомбардовање направили већу штету него корист! Само наш народ заостали не разуме да је све то у ствари била помоћ наших пријатеља! Не може и неће да разуме наш народ да су нам пријатељи све време само помагали да се решимо себе самих!

bajden

Све су учинили наши пријатељи да се једном заувек решимо наших примитивних и заосталих обичаја, да волимо своју земљу највише на свету, да волимо своју слободу више од живота, да негујемо култ правде и родољубља, као да оне заиста у стварности могу да имају вредности већу од било чијег живота! Како је то заостало и примитивно! Такав народ, не сме нипошто да остане такав, јер у супротном неће никада имати разумевања и поштовања за наше пријатеље! А наше пријатеље то тако боли, и не могу да живе са тим! Зато и треба променити свест овог народа! Треба му променити културни код! Треба му променити историјско сећање! Треба му променити све оно што му смета да ужива у том правом пријатељству!

f117

Зато нам врхови наше власти, стално поручују како морамо да се мењамо, како морамо једном занавек да заборавимо све оно што нам угрожава леп живот, пун зелене траве и чисте воде, ко да смо не дај Боже овце! А то пријатељство, нам је важније и од живота самог! Наши пријатељи су спремни да дају и живот за то наше међусобно пријатељство! Наравно, спремни су да дају само наш живот, а не свој! То је право схватање пријатељства данас, које ми, какви смо, заостали и примитивни, још не можемо да разумемо! Ми морамо једном заувек да рашчистимо са собом, и да научимо да су наши пријатељи спремни да нас све до последњег побију, не бисмо ли се опаметили за наше добро!

Наша власт се жалила нашим пријатељима како тешко иде та промена свести код нас, и како је народ ужасно примитиван и тежак по својој нарави, и како и даље са подозрењем гледа на то њихово пријатељство! Зато је наша власт, уз помоћ наших пријатеља, а све за наше добро, и само за нас, довела у Србију, да промовише неке за нас, потпуно нове пријатеље! Они су отелотворење пријатељства новог доба: богати и наивни, спремни да их ми користимо до бесвести, и то све за нашу краткорочну корист! Они ће нам изградити канале за наводњавање и учинити наше њиве плоднијим него икад! Они ће нам организовати производњу хране у нашој сопственој земљи, боље од нас самих! Они ће нам направити фабрике чипова, у којима ће испадати цели рачунари као хлебови у некој великој градској пекари! Они ће нам направити куле и градове, о којима смо до сада само слушали и маштали у нашим примитивним народним песмама! Те куле и градови ће нам најзад заменити „зидање Скадра на Бојани“ и „судбину Гојковице младе“! То ће бити савремена бајка, која ће нас одвојити од прошлости, и коначно увести у свет надреалне стварности и за нас сасвим нових идеала! Куле небеске и градови на води! Такво чудо још Србија није видела! Е није тачно!

Жао ми је, потпредседниче, али градили су Срби, куле и градове на води, и то одавно! Чули сте ваљда за Голубачки град и стари град (тврђаву) Смедерево! Има томе скоро шест векова! То су наши градови на води! А за Београд ме питате! Па питајте ко је обновио Београд и направио за то време велепне грађевине у Београду и спустио цео град према реци Сави! Није ППВ, већ деспот Стефан Лазаревић ! И данас стоје величанствени остаци тих грађевина, које ми нисмо способни ни да очувамо, ни да истражимо како треба! За то нема пара! У то време, није било као сада! Срби су и инвестирали и градили, а Турци су само те исте градове касније силом преузимали! Не знам да ли је у турској војсци тада било и Арапа, али у народним песмама их је било! Вероватно их је било и у ондашњој турској војсци! Сад су друга времена, тврди власт! Сад ће Арапи да нам граде, а ми да само то користимо и уживамо! То му дође ко накнада штете, због борбе црног Арапина, Краљевића Марка и Боланог Дојчина! Наша власт, боље рећи неки у њој, клече и клањају се сваком новом пријатељству, и то чак и са људима које први пут у животу виде!

generalstab

Има ли ишта бесмисленије и трагичније него срести неког први пут у животу и назвати га својим великим пријатељем, и још га водити кући, код родитеља на ручак! Једина ствар коју таквим својим понашањем увек изазовеш је да сигурно изгубиш све своје праве пријатеље! Јер прави пријатељ, када види кога зовеш пријатељем, само се прекрсти и каже: Буди бог с нама, окрене леђа и оде! А можда је то и циљ наших власти и свих ових њихових напрасних пријатељстава! Да останемо без оних који нас заиста цене и воле! Такав степен инфантилности код водећих људи ове земље давно нисмо видели! Чиме ли смо то, као народ, заслужили? А ту смо! Е па, ако хоћете да знате, заслужили смо и те како заслужили! Заслужили смо то пре свега нашим упорним и тврдим ставом да се као народ нећемо да променимо и да заборавимо ко смо! Заслужили смо нашим упорним непризнавањем стварности! Заслужили смо то нашим упорним и непокорним ставом да знамо да је све ово само претварање и глума, и да ту нема ни П од било каквог пријатељства!

nikolic-klinton

Заслужили смо овакво понижење и подсмех и због нашег пркоса и наше спремности да као народ, буквално преко ноћи, повратимо све наше старе, готово кумовске везе и вековна пријатељства, о којима данас не смемо ни да проговоримо! Не ми, већ наше перјанице! Заслужили смо то, због нашег вековног, и готово карактерног става да наша утемељена и чврста вера, у небеску правду, као несаломиву и једину истину, увек мора да на крају победи! Народ овај не признаје никада пораз, ни онда када га сва власт наша призна! Наш народ је као дете – не може и неће никога на силу да воли само зарад тога што му неко шарене бомбоне дели! Још увек примитиван, хоћу рећи жив, дивљачан и несаломив народ, као и дете, као и свака животиња, чак и она дивља, својим непознатим и дубоким животним инстинктима, непогрешиво осећа и препознаје и разликује, нечију искрену и добру намеру, од претварања, лажне љубави и лажног осмеха, користољубља, и покушаја „припитомљавања“ разним „шареним ђинђувама и огледалима“! Са нама се понашају као са некадашњим индијанцима!

bombardovanjeМи смо ти којима они као“несебично и на своју штету, помажу да нам буде добро ко и њима самима“! Народ наш у то не верује, јер то никада нигде није ни било, нити ће бити! Народ зна да само близак род, комшија први, прави пријатељ, или бар крвни и духовни сродник, безвремен и вечан, као прошлост, може такве ирационалне ствари себи да дозволи, то јест да ти помаже без икаквих услова и без икакве личне користи! Понајмање су такви наши пријатељи, који данас управљају својим земљама, које просто пуцају од пријатељства према нама (кад могу они и увек и буквално пуцају према нама), јер њих су на власт тамо довели њихови национални богаташи, који само желе да се захваљујући њима и даље богате, најбоље на нечији туђ рачун, рачун неких ван њихове земље, на пример наш! Зато народ наш не верује и не треба да верује тим изненадним и нападним пријатељима нашег рода, који су нас пре само 15 година бомбардовали, пре двадесетак година – цедили нас незапамћеним санкцијама, пре 70 година нас нападали и стрељали 100 за једнога, рушили и палили, а и пре 100 година су то исто чинили! И зашто би се сада, одједном, без икаквог разлога променили!?

Поука за крај

Једном ми је осорни и надобудни Американац, као радник УСАИД-а, у једној од првих посета Институту, где и данас радим, а до које је дошло непосредно након пада Милошевића, на крају своје посете и обиласка зграде, самохвалисаво рекао: „Ви се налазите тачно преко пута велике војне касарне, која је сигурно била мета НАТО бомбардовања, а ваша научна установа је, колико видим, прошла без икаквих оштећења!“ Не часећи ни тренутка, одговорио сам му: „У праву сте, драги колега, само има један мали проблем: Како девојчици од три године, која се возила у градском аутобусу са мајком, којој је гелер откинуо цело стопало, објаснити да јој њена нога неће никада порасти пошто је то детињасто прво упитала када се након операције пробудила и видела да јој нема њеног мајушног стопала!“ Никада нисам у свом животу видео човека који је био толико уплашен и који се толико извињавао. Не, није ми га било жао, јер ипак је он наш пријатељ, а то свакако није лако бити! И то искуство ми је донело идеју!

tramp

Пошто наш, а нарочито нашег премијера и потпредседника владе у оставци, доказано велики пријатељ и богаташ из САД Доналд Трамп, жели да изгради луксузан хотел у Београду, и то баш на месту где се сада налазе рушевине Генералштаба наше војске пала ми је на памет једна идеја. Многи жестоко негодују због тог понижавајућег чина, сматрајући да је цинично, иронично и крајње неумесно да баш Американац купи рушевине Генералштаба, уклони тај својеврсни симбол отпора и гнусног злочина и још на њему зарађује. Ја не мислим тако. Напротив! Ево идеје!

Нека га направи, али да хотел у свом називу има три бројке: прва бројка да представља укупан број убијених, друга бројка – број осакаћених и трећа бројка – број рањених! Да то буде једини хотел на свету који у називу има само три цифре, и то толико вредне да би сигурно цео свет знао за њих! Наравно, све би то било објашњено једном великом пригодном мермерном таблом на самом улазу, док би се у аули хотела нон-стоп вртели документарни снимци „пријатељског“ бомбрадовања! За разлику од овако оригиналног имена хотела, собе, пак, не би требало да буду означене само бројевима, већ и именима и презименима жртава бомбардовања, а број поред имена би требало да представља старост жртве! Наравно, у свакој соби би по зидовима госте чекале окачене слике невиних жртава, са кратком биографијом и описом како су и где погинули! На столу би се налазио албум са њиховом биографијом! Луксузни апартмани би пак представљали својеврсне спомен-центре, посвећене невино настрадалима! Свечане сале, конгресни центри и ресторани у овом хотелу добили би називе по појединачним местима великих злочина одиграних током НАТО бомбардовања. Тако би, рецимо, постојала сала или ресторан по имену „Варварински мост“, „Грделички воз“, „Кошаре“, „Алексинац“, „Жежељев мост“ итд.

И на крају, Трамп би као наш велики пријатељ морао да води рачуна и о корпоративној одговорности своје компаније, па би у хотелу морао да при запошљавању да предност пре свега инвалидима и жртвама бомбардовања, а затим и потомцима погинулих. Тако би цео свет полако, али сигурно схватао шта нам се десило! Ако је прави пријатељ, пристаће!




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *