четвртак, 2. децембра 2021.

МУНГОС: Догодине у Призрену!

Пише: Жељко Продановић

Иако би се рекло да су све приче испричане, има много оних које нису, ово је једна од њих.

Мунгос

Братунац, 24. март 1999. Седим у „Фараону”, кафићу у центру Братунца, чији је власник мој брат. У претходном грађанском рату у Босни прославио се под надимком Мунгос.

Дакле, улази мој брат.
– Шта има пјесник? – каже.
– Ништа, брате – одговарам – ево пијем.
– Само пиј – рече – и баци ми кључеве од кафића.
Био сам збуњен. Погледам га и упитам:
– О чему се ради?
– Одох…
– Гдје?
– На Косово…
– Гдје???
– Ако си пијан ниси глув. На Косово. У Отаџбину!
Окренуо се и отишао.

Дакле, док сам ја седео у „Фараону”, мој брат је са стотинак прекаљених бораца отишао на Косово. Али после само седам дана стигла је тужна вест. Погинуо је Гиле, наш рођак и комшија. А седам дана касније нова тужна вест: Погинуо је Жућо из Хранче, који је као и Гиле од првог дана рата у Босни био у Мунгосовој јединици.

Био сам на сахранама и једног и другог. Неколико дана касније умире моја баба Илинка. Ја сам био једини од свих унука и праунука који није отишао на сахрану. Сад ми је жао, али тада сам размишљао другачије: Баба, немој се љутити, ти си се наживела, мени је жао ових момака, и сад пијем за њихову душу…

А онда, десетак дана касније, направим фајронт у „Фараону” и одем кући да спавам. Само што сам легао неко покуца на врата. Устанем, кад тамо Бато (покојни Миладин Симић, тадашњи председник општине).
– Жељко! – узвикну – дај Мунгосову цивилку.
– Какву цивилку? – одговорим и истог тренутка схватим о чему се ради.
Значи, погинуо је…
– Бато – кажем – како је погинуо?
– Ко?
– Па Мунгос…
– Јеси ти луд? Жив је… Ево га у Љубовији.
– Дај болан, немој ме зајебавати, за кога се тражи цивилка у рату? Само за мртвог војника! – кажем и ућутим. Ћути и он.

Возим и размишљам: Па добро, живог га нећу наћи. Али како да то објасним мајци?

Она је већ „доживела” његову смрт. У јесен 1992. кад су муслимани напали Бјеловац, Мунгос је са својом јединицом био тамо. Три дана је био опкољен у једној кући, муслимани су надирали са свих страна, и онда се пронео глас да су сви погинули. Мајка је тог дана оседела.

А онда, трећег дана, долази брат на врата и каже:
– Мама, дај ми џемпер!
Несретна мајка отвара врата и кад га види живог падне у несвест.
– Мама, дај ми џемпер! – понови он, али кад је видео о чему се ради, притрчи и подигне је.

Дакле, возим према Љубовији и размишљам о сахрани. Пређемо мост, стижемо у неку кафану и ја сад очекујем ковчег. Никад нећете разумети моје изненађење. Уместо ковчега видим мог брата. Он се смеје, као да га ништа није ни дотакло. Али то је његово искуство. Ваљда после свих ратова човек огугла, па му је све смешно.

Чуо сам се с њим вечерас, знате шта каже: Догодине у Призрену!

И за крај: Срећа је што ми је Бог дао дар за писање, иначе никад нико не би знао кроз шта је све прошао мој брат, и сви ми заједно с њим.

********************

Акције и догодовштине Мунгоса и екипе можете читати у комплету књига ЧОПОР пуковника Милорада Улемека Легије. Комплет књига можете наручити овде:


Мајицу ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ можете наручити овде




1 коментар

  1. Аја

    Настави да пишеш. Ова сведочења су драгоцена, а једног дана, уз Божију помоћ, биће и књига.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *